Marketing
Kako je SuperTenerka postala Tenerka... (jednocilindraš)
Povedem kolonu dalje, črez Deželo, no Tena nastavlja s nećkanjkem; na uzbrdicama, pri kojih 140 na sat vidim da sam došao do kraja gasa! Ha, ništa, što mi preostaje; vozim dalje. Nakon pedesetak kilometara takve vožnje, vidim da mi brzina pada na 120! Više nema izbora; stajem sa strane i vidim da mi motor brekće kao motokultivator i gasi se na leru; pa radi mi samo jedan cilindar! 
Koma, čovječe! Muvamo se oko motora; šta sad? Rale komentira; ma sigurno je izletjela svijećica (pomislim; ma, ne može biti, ja sam ih osobno postavljao - pa se sjetim mog "osobnog" pričvršćivanja čeljusti kočnice i njenog ispadanja, i ne velim ništa). Nije baš da ga možemo raskopati na brzaka i pogledati svijećice. Za to treba skinuti bočne i prednje oklope, sic, rezervar i kiler! Jao, jad i čemer; pa ne mogu ništa ovdje napraviti, ne mogu zaustaviti kolonu na 2-3 sata da bi došao do mašine i eventualno otklonio kvar (ili, eventualno, raskopao motor u dijelove i vidio da nema ničega što bih mogao popraviti tu "na cesti"). Na moje duboko razočaranje shvaćam; mom putovanju prema Haagu je kraj! Pozdravljam frendove i velim im da nastave dalje bez mene - gotovo da mi izražavaju saučešće; svaki od njih zna koliko bi njemu bilo krivo da na pola puta mora odustati i vratiti se!
Sav jadan gledam kako ekipa sjeda na motore i praši bez mene. Za tren nestaju iza zavoja... ahhh. Prepuštam se sudbini i polako, kao da šepam, odlazim do cestarske patrole koja se zaustavila iza nas; raspitujem se kod tipa o najbližoj benzinskoj, mogućnosti polukružnog okretanja na autocesti... razmišljam; ako mi samo jedan cilindar radi a ja ga vozim tako, mogu mi se od neravnomjernog opterećenja radilice lageri razletjeti. A opet; ne znam što mi je sad krepalo, možda mi generalka mašine ionako ne gine. Druga mogućnost je da zovem nekog od frendova s kombijem ili s prikolicom; Marko, Tom, ili Toma mi onako "iz prve" padaju na pamet. U ovaj neljudski sat; pola pet u jutro je? Ništa; idem probati sam, pa dokle dođem - možda se barem dovučem malo bliže Zagrebu i potrošim nešto od ovih ranih sati, da ih ne budim iz sna. Okrećem se na autocesti, pri svakom spuštanju okretaja Tena krepava, no na kojih 8-9 banki ide nekako i vibracije mi se ne čine prejake. Naravno, bučna je i grmi nepravilno, povremeno detonira u auspuhu, no što da se radi! Klimam se prema Hrvatskoj, šleperi i autobusi me pretiču (o autima neću ni govoriti) i osjećam se kao kakav siroti čergar; cogljam se na mom šepavom kljusetu. Štuca i prducka, par puta mi se i gasi u vožnji, no najzad dolazim do Bregane! E, dobro je; barem sam doma, pa ako ću morati zvati nekoga nije to ni tako daleko... carinici i policajci me zagledavaju i mršte se na pucanje iz mog auspuha; no valjda sam im se nekako smilio koliko sam jadan, pa me ne isključuju iz prometa - ništa, da iskoristim tu malu milost; nastavljam prema Zagrebu. Prelazim i podsusedski most, brzina mi već pada na 60 km/h, Heizelova, Dubrava... stižem i pod Žuti breg, pitajući se kako ću uzbrdo (već ionako duboko zahvalan što me dovezla do ovdje!), no Tena kao da nabire poslijednje snage, i sve pucajući i urlajući nekako se u prvoj uspinje uz taj brijeg. Za par minuta sam pred mojom garažom... ahh, hvala, hvala! Ovo je ispalo puno lakše od toga kako je moglo biti... ali Haag danas vidjeti neću. 
O, jade!
Post je objavljen 23.09.2011. u 04:43 sati.