Posebno bi ,baš, danas tila napisat post.
Tila bi ga napisat tako posebno, da govori o nečem meni jako posebnom, a da niko, posebno, ne znao čemu ja to pričam.
Zapravo, već danima razmišljam kako bi na današnji dan napisala ovaj post, pa da bude samo moj.
Da bude i tužan i nježan i opet nekako pomiren.
Al ništa mi ne pada na pamet.
Zapravo biće ja i ne znam napisat post a da baš nioćemu, posebno, ne govori. Svaki moj post ipak o nečemu govori, pa taman da i ono šta govori nije ono o čemu ja zapravo želim pričat.
Imali smo narančastog kadeta.
Bio je uočljiv u ono doba, bijelih i zelenih, stojadina.
Prepoznavala sam ga po zvuku, tada su automobili imali dušu.
Od sprida je sličio na morskog pasa.
Tata je vozio, brzo , ugodno i sigurno.
Vožnja je uvijek bila zanimljiva , imali smo svoje rituale i svoje pjesme.
Zapravo on je imao svoje pjesme koje smo mi upijali.
Kad god ih čujem sitim se vožnje, narančastog kadeta i njega.
Znate ono kad vas neko želi uvridit ili vam želi skrenut pozornost na neku lošu osobinu, pa vam kažu isti si....
Godinama mi govore da sam ista dide, ali ne vriđaju me , daju mi komplimente, jer taj moj dide je meni bio faca i drago mi je ako mu sličim, sve te navodne njegove mane za mene su kvalitete.
Kažu mi da i na tebe sličim, a meni opet drago. Svake godine sve draže.
Sve se manje mogu sitit , zašto bi me to uopće vriđalo.
eto, ipak sam o nečemu pisala tako to obično biva, ne mogu ja mučat, imala sam od koga to naslijedit, i neka sam
Post je objavljen 16.09.2011. u 10:47 sati.