Marketing
Opet prvašić
Davno je to bilo, u jesen 1969. godine. Jedan mali nadobudni prvašić je odija jedan od svoji prvi dan u školu. To ka ja ... Ista zgrada ka i danas, na isto misto. Onda se skula zvala “Silvestar Batina”. I igralište je bilo, samo su branke na igralištu bile gvozdene, teške.
Priko velikoga odmora vidija san avion u zraku i udri u plač. Niko me nije moga fermat. Suza na suzu ... i zvali mi oca i mater. Ča se dogodilo, zašto plačeš?
A ja kažijen prston u zrak. “Avion” ... ma ča avion?
“Eno oni avion je odveja moga ujca u Kanadu i neće se više nikad vratit” ... Vratija se moj ujac iz Kanade, i poživija, eto, do lani prid kraj godine. A moga je još koju godinu, ne bi se niko bunija ... Zva se Silvestar Batina. Ka i moja stara škola.
Moga ujca, Silvestra Batine, više nima. Ni škola se više tako ne zove ... Puno je godin prošlo, i puno se tega prominilo, ali nike su stvari uvik iste. Uvik u ova doba stara zgrada, godinu dan mlađa od mene oživi, čuje se cika i vika dice, one malo veće, a ona sitnija dica su još malo pristrašena i ispripadana, sve in je još novo.
Ovi put mi je ta živost bila i posebno draga, jer san opet, evo nakon četrdesetak godin, prvašić 
Zgrada je koliko-toliko ista ka i u moja doba, je malo sređena izvanka, i redovito održavana, nima puno da su i ponistre prominili. Zato je okoliš puno drugovačiji ... pogotovo ovi zidić naviše igrališta, ča ga nije bilo u moja doba. Friško pituran, i pridan u ruke mali meštri od grafiti ča su je uredili po svomen guštu ...
Ko će bolje sredit zid nego sama dica, po svomen guštu 
Jedva smo dočekali ić u dvoranu, di se odvijala svečanost za male prvašiće. A to “jedva smo čekali” je svako od nas proguca, više puti. Dvorana je zgrađena još dokle san ja bija u skuli, sredinon sedandeseti godin prošloga stoljeća. Ajme rečenice ... pari ka da je prošlo ne znan koliko godin. Ili san ja stvarno toliko ostarija?
Dunkve, dvorana je, vjerojatno, bila projektirana ka špaker, pa se projektant u zadnji momenat pridomislija. U ona doba se klima vidila samo u američkin filmovima.
Dica su sidila na klupican, i strpljivo čekala svoji pet minuti ...
... a svi mi ostali, osin moje Zakonite, oznojili smo se ka one domaće životinje od koji se dobiju dobri pršuti & špalete.
Dicu su lipo dočekali sve učitejice od prvi razredi, učiteljica od engleskoga, vjeroučiteljica, knjižničarka, pedagog, psiholog, velečasni i ravnateljica. Koja je i održala prigodnu besidu. A dica su počela učit već prvi dan. Naučili su da se triba dignit na noge kad svira “Lijepa naša”.
Bogu fala, nisan bija jedini ča je snima i slikava ... bila je tot cila četa paparazzi, koji su slikavali sa svin mogućin aparatima, od mobitela ča čini slike veličine taksene marke, pa do teške artiljerije, koja bi te osakatila da ti pade na nogu.
Ostala dičica, od drugoga do osmoga razreda, spremila su novin učenicima mali program sa igrokazon, pismon i pleson ...
... pa je onda i velečasni reka par besid, svi su se pomolili, don Emanuel je svu dicu blagoslovija i poželija in sve najbolje tijekon školovanja. Nadan se da je koja kaplja pala i na nas, roditelje, tribaće nan ...
Posli je bila njiova prva prozivka, zvalo je dicu, jedno po jedno, da se upoznadu sa svojon učitejicon, koja je svako dite ponaosob pozdravila i uručila in simbolični poklončić ...
... a dica su se, još cila u šoku i iznebušena od nove situacije, poredali u tri male gomile ...
akavci
bekavci
... i cekavci.
Nakon tega smo svi skupa utekli iz saune ... ups, tija san reč dvorane, dica su išla svaki u svoj razred ...
... učiteljica je jemala svoj prvi razgovor sa njima, pa je onda molalo i nas unutra, da vidimo di će nan dica proboravit iduće četiri godine ...
Priča je, bar za oti dan, završila. Bili smo povirit, upoznali se ... a od sutra lipo boršu na rame, i lagano svaki dan u školu, po svoju fetu velike torte znanja.
Zdravi i veseli bili, školarci, prvašići ... a i vi ostali!!!!
Post je objavljen 13.09.2011. u 10:58 sati.