Zbog svega sto smo najlepše hteli
hocu uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni
il’ beli,
ma bili putevi hladni
il’ vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Ili umreš
ako mreti treba
zbog svega sto smo najlepše hteli.
Miroslav Antić
Post je objavljen 08.09.2011. u 01:40 sati.