Ja san lipo dolazila na oni moj blog Marčelina i pisala. Ako se mene pita, pisala san uglavnon pizdarije. Nisan imala nikakvih književnih ambicija. Zato san pisala čisto i iz duše. Sve šta mi je padalo na pamet, bez autocenzure san objavljivala i dilila sa svekolikin pučanstvon. Onda je to pučanstvo komentiralo, najčešće tako da su njihovi komentari bili još smišniji i još luđi od mog teksta. Pa smo se lipo zabavljali. Preživila san ja, zahvaljujući toj zajebanciji i tom pučanstvu, puno teških momenata u životu. Kad mi se plakalo, plakala san na blogu, a pučanstvo nikad nije iznevjerilo - uvik su plakali smenon i hrabrili me. I nasmijavali onda kad ja nisan imala voje ni snage zasmijavat njih.
A onda je bija oni natječaj za najboju erotcku priču. Kad san vidila da autor pobjedničke priče za nagradu dobiva tri dana u Istri, nisan se niti sekunde mislila. Sila ja i napisala erotcku u otprilike trinajst ipo minuta i poslala. Ni tad nisan imala književne ambicije. Jedina ambicija koju san imala, bila je ta da se napokon dočepan Istre. Jerbo san čula da je tamo ka u Raju. I jerbo san na televiziji gledala dokumentarce o njoj, pa se zajubila.
Kad san pobijedila na rečenom natječaju, bila san prisritna. Meni je i dalje sve to bila samo zajebancija. Neš ti priče i neš ti mene književnice. Malo se sprdala sa erotikon i sa nekin klišejima i eto ti. Pa ja takvih priča mogu izbacit jedno petnajst dnevno. Jedina dobra stvar iz toga bi bila ta šta bi možda još petnajst puta išla u Istru. Ovako, ko zna kad ću opet. Sve mi se pari da će mi Istra bit nesritna jubav. Ona tri dana u Vrsaru su bila samo ka poljubac. Taman toliko je trajalo da mi probudi apetit.
U svakon slučaju, poslin toga je sve otišlo kvragu. Bila san i na televiziji. Najavili oni hatevejovci "Kratki razgovor sa splitskon književnicon". Ja cilo vrime mislila da oni to mislu na nekog drugog. Kakva crna književnica, jebavas pas. Ja san samo pisala moj blog i nisan nikome zlo činila.
Poslin televizije intervju za vamo, intevju za tamo. I ona pitanja od kojih mi je neugodno i na koja u stvari neman pametnog odgovora, a opet, ako me zovu da san književnica, morala bi se uozbijit i držat se ka da to i jesan. Pa san pokušavala držat se ka književnica. A nisan baš bila sigurna kako se književnice tribaju držat. Ali stoposto se ne kliberu ka šta se ja inače kliberin s kin god da razgovaran.
I sad šta se dalje iz toga razvilo? E pa to, da san ja najedanput izgubila oni osjećaj da mogu doć na moj blog i pizdit neopterećeno. Počela san obraćat pažnju na nešto šta se zove "stil" i "forma" i "ritam rečenice". Toliko san pazila na to da san na kraju ostala bez stila, bez forme, bez ritma i bez rečenice. Umisto da pišen, počela san mislit o pisanju.
Umisto da se zajebajen sa Kerumom, Jacom i ostalin prikazama, počela san mozgat kako se te moje škrabotine zovu i u koju "vrstu" pripadaju.
Ka, jel' to politička satira, jel' to nekakvo, kakoseonoreče..."žemsko pismo" ili koji kua.
Najgore od svega je bilo kad san na mejl počela dobivat dobroćudne kritike i savjete.
Piši vako, piši nako.
Uozbiji se.
Izbaci lokalizme, s njima ćeš se teže probit.
Ubaci književne elemente.
Skrati.
Proširi.
Oduzmi.
Dodaj.
I sad ti piši. Poslin svega toga, događalo mi se da otvorin blog s namjeron da nešto napišen ali od straja skroz zablokiran. Jebiga, govorila san sama sebi, sad oni svi mislu da si književnica, nemoš sebi više dopuštat svašta. Pa bi ostala tako isprid ovoga ekrana sićajuć se lipih vrimena kad nisan bila književnica i kad san mogla pisat.
Ne želin bit pisac. Ja san blogerica, žena, majka, kraljica. Sad ne mogu više pisat kako oću. Nego moran prije svake rečenice kontenplirat po ure o svin tin činbenicima sa kojiman bi tribala držat nivo.
Dok san bila samo blogerica, žena, majka i kraljica, nisan mislila, samo san pisala. Najčešće san pisala kuvajući naprimjer ručak.
Nasickan kapulu, pa napišen dvi rečenice. Pa dodan meso u teču, pa ubacin u blog još pet rečenica. Možda je to bija neki skroz novi pravac u književnosti. Takozvani kulinarsko-prehranbeni knjižovni pravac.
Sad mi se više od straja nit kuva nit piše. A i kad pišen, podilila san se na dvi strane. Na Marčelini se pravin da san književnica, a na ovome blogu, jer je manje poznat, pišen kako me je voja. Šta više vrimena prolazi, sve više pišen ovdi, a sve manje tamo.
Ček, iden nasickat kapulu.
Post je objavljen 04.09.2011. u 13:48 sati.