A šta ja znan. Svi grintaju kako je vruće. Ajme, žega. Ajme, zvizdan. Sedmi misec je bija neuobičajeno hladan, pa se grintalo ajme, kakvo je ovo lito, ajme, di je sunce. Sad kad je sve to šta su prizivali stiglo, opet ajme.
A ja guštan u zvizdanu. Obožajen žegu. Kako ću drukčije ćutit lito? Ništa mi ne smeta, žega mi pomaže da osjetin di san, di živin, šta mi je sve Bog da ka poklon.
I zato, neka meni žege, i zvizdana i znojenja i fjake. Tako ovdi i triba bit. I neka potraje šta duže.
Za misec dana će opet svi grintat ajme, završilo lito. Ja neću. Jer san uživala u njemu. Pa ću se veselit jeseni. Veselit ću se jer ne smin dopustit da mi uzmu ovo moje oduševljenje. Ne dan moju radost. Ponekad zatvaran oči jer prizori oko mene postanu nepodnošljivi. Tako malo sritnih judi viđan. Teški smo svi, od jada, od sićanja, od raskoraka između želja i mogućnosti. Pa uporno branin ove moje male iskrice života pod kožom. Ne dan to nikome.
Ponekad bi od tuge samo pustila sve. A onda vidin da tuga nije moja ekskluziva, da je ta tuga postala ka dobar dan. Ka laku noć. Pa se nekako, ka iz dišpeta dignen na noge. Počnen pričat pizdarije, zasmijavat. U tome san uvik bila uspješna. Pa kad uspijen nasmijat, osjećan se dobro. Taj smij je moja konstanta.
Ima momenata kad, gledajuć sve ove beštije šta nas grizu, pomislin da je jedini smisao u tome da nekome budeš dobar. Nekome kome tvoja dobrota zatriba. U biti, šta je više beštija, to san sve sigurnija da je jedini smisao baš ona biblijska jubav prema čoviku. Nekome malo steplit srce. Bilo kome, čak i bez gledanja je li taj neko to "zaslužija". Bit dobar dobrote radi, a ne da bi ton dobroton opet nekoga prosuđiva i sudija.
Ako triba, bit dobar i prema beštijama. Jer, nekako znan da niko beštija nije iz čista mira. Svi smo mi hodajuće rane. Samo šta nekome te rane bacu na karakter. Pa ga izgube.
Kad se pitamo ima li išta više smisla, možda upravo u tom trenutku propuštamo nekome ulipšat dan.
Cinici nas žele uvjerit da je svaka vira u Dobro patetična i infantilna. Sićan se da san se i sama znala ponekad utišat sa ton mojom virom, da me ne ismiju ka Jehoving svidoka. Na primjer ono kad mi neko kaže "Eh, ljudi....znaš već kakvi su ljudi..." a ja odgovorin "Znan. Divni su." Pa me ovi pogleda ka da san maloumna. Znala san se i zasramit. Skoro pa da je postala veća sramota virovat u Dobro nego činit Zlo.
Ma, pogledaj samo tu količinu nesriće oko nas. Pogledaj samo tu masu ubijenih pogleda. Zgrbjenih leđa. Tih laži, podmetanja, ljubomore, zavisti...Toga ima kolko oćeš! Zato san došla do zakjučka da je jedini smisao tuć kontru besmislu!
Ja iman dosta razloga za leć i ne dignit se više. Ali opet, ma ko ih nema? Međutim, ta dobrota koju želin dat, nekome, bilo kome, nije u meni samo tako. Nego san je dobila opet od drugih judi. Puno judi u mom životu je bilo dobro prema meni. I bija bi čisti bezobrazluk mislit samo na one koji to nisu bili. Šta je i ijadu beštija prema onom jednom čoviku koji ti da ruku kad ti je najteže? Ništa. Baš ništa.
Mislin da san jako, jako sritna osoba. Jer poznajen te neke jude koji su mi se našli kad san se izgubila. Dali su mi ruku, bez da su pitali kako san se izgubila, i jesan li i koliko možda i sama kriva šta san pala. Ništa ih nije bilo briga, samo su mi dali ruku. To je ona dobrota kojoj ja ponekad pišen pisme.
To su ona pisma koja pišen svom anđelu na ovom blogu.
Post je objavljen 28.08.2011. u 10:46 sati.