Još uvijek sam u šoku od sinoć..i kako sam proveo večer i kako sam se vratio kući, ali eto, kada se sve zbroji i oduzme, bio sam slika i prilika onog najgoreg maminog sina. Sjedio sam u ćošku i pazio što radim. Na tren mi je palo na pamet da sam k'o neki kauboj, iza leđa dva zida i ispred svi na vidiku. Ali to su bili svatovi, svi veseli i nasmijani i puni doskočica i šašavih pitanja. Ali kad se sve zbroji i oduzme, to je još jedan manje, čovjek koji je svoju neku slobodu zamijenio za nekakve okvire koji ga čine normalnim. Brrrr, stvarno ne znam što se desi ljudima, pa pristanu na tako nešto...meni su od svih svatovskih fora najbolja ta neka momačka druženja. Sinoć sam i plesao i jeo kolače, jedna sestrična se pobrinula za jedno, a druga za drugo. Što je najgore, voli i zna plesati, a ja nisam popio dovoljno da mi noge same idu, malko sam možda i nadošao, ali to je bilo veselo, jer sam sam sebi bio smiješan i tako. Nije to kao inače, kad se ustanem sam od sebe, pa idem skakutati okolo. Mislim da se radilo o dva i pol plesa, pa su okrenuli na darivanje. Kaže, morala me izvući malo tu gdje je živo, da ne sjedim u tom kutu, da dođem tu gdje su cure. A vidio sam, nakupile se sve okolo mladoženje, valjda im je fora za tim stolom sjediti. Za tim stolom mi se najviše sviđa to što sve stiže ekspresnom brzinom, oš pivo, oš rakiju, oš vino. Ali to su bila neka druga vremena, od osam do jedan, dakle, pet sati, popio sam tri i pol piva. Nikada u životu nisam brojao, niti sutradan znao koliko sam popio, a nije me ni bilo briga...ok, mogao bih se uvijek prisjetiti, jer dovoljno je da pobrojiš koliko puta si u večeri presjekao, a to nije teško prebrojati i onda između stvaiš po pivo ili dva i eto, jednostavna računica. Jedina razlika je ta što sam jutros doručkoavao, a inače mi ručak bude doručak. Malo mi je žao što sam ostavio sinoćnjeg druga u nazdravljanju, mislio sam da neće biti nikoga, ali eto, našao se ipak jedan, ali taman kad smo se zaigrali, ja sam mor'o ić' kuć'. Mor'o, nisam morao, bilo je tu i moje volje, ali morao sam pokazati da mogu hodati iako sam pio, užas jedan. Sam sam krenuo u promjene tog svog nekog života i želim to, iskreno, ali život ne bi bio život da tu nema još i nekih nepotrebnih i nenadanih pritisaka, al to tako valjda mora biti. Gledam oko sebe, a jedan nabio čajin šešir na glavu, a drugi ga slika, smiju se, tamo neko fruštvo, veselo se kucaju, onaj jedan mora ić' plesat, ali smije se, na podiju šareno, svi se upicanili i sada se u kolo uhvatili. A moja mati samo u moju čašu gleda. A ne znam, možda stvarno nemam mjere, idiot bez kraja i konca. Ne znam, ali znam kako moram počet živjeti i to mi se na trenutke gadi, pogotovo zbog ovakvih nekih situacija, ali to je ono najvažnije, pobijediti samog sebe, pobijediti sram i ne ostat zadnji u birtiji, ujutro se ustati i odraditi jutarnju tjelovježbu, kroz dan paziti što radim i što jedem, cilj je skidanje kila, a vidim da se puno stvari u životu mora poklopiti, a neke i nisu baš lake, što je najvažnije, da nije ovog bloga, mislim da ne bih bio ni blizu svega toga. Živjeti za neke urbane partije, dalje od svega. Ipak nisam Gregor Samsa.
Post je objavljen 14.08.2011. u 09:03 sati.