Gdje li su nestala ona ljeta u kojima se čovjek vječno utapao ...
oni praznici od kojih zapravo i nije ništa očekivao. Jednostavno nije bilo škole i mogli smo raditi što god smo htjeli. Sad se svega tokom godine odričem i govorim si ... ljeto, na ljeto ću to sve. I onda dođe ljeto i većinu toga naravno ne napravim i onda se osjećam loše. Očekivanja i nadanja su veliki problem.
Slušam glazbu iz srednje. U zadnje vrijeme mi to razdoblje izgleda izuzetno privlačno, što je stvarno zabrinjavajuće.
Jer znam da je bilo poprilično grozno, u usporedbi s studijem. Kao životno razdoblje.
Kao da sam u jednom trenu pogreško skrenula, možda samo ulicu ranije i odonda je sve nekako ... pogrešno.
Što nije istina. Samo pokušavam svalit krivnju na druge.
... patetična, patetična nije bio izraz. Onakva kakva bjeh. Ma, ako sam mogla i prije mogu i sad.
Volim dramatizirat. Ne znam jel to grijeh, ako čovjek osjeća da je na pragu toga da postane stativa, žrtva, izrabljena budala.
Jer sam stvarno izgubila referentne okvire. Ne znam više kaj ima smisla, kaj je u redu kaj nije, kaj oću i kaj ne ću.
I kak onda mogu reć kaj je istina, kaj nije. Jel su moje slutnje opravdane ili nisu, jesu li moji instinkti korisni.
A to stanje nije poznato po puno dobroga.
Valjda će sve biti u redu.
Post je objavljen 12.08.2011. u 23:28 sati.