Sinoć mi je jedna prijatejica rekla da je njoj pri razvodu braka i raspodjeli bračne imovine između ostalih stvari pripala i jedna kutija kondoma. Bile smo nas četri, od toga tri rastavjene i jedna poštena ženska, kliberile smo se ka zadnje redikulice priko ciloga Splita. Odma se razvila rasprava od tomen koliki je rok trajanja kondoma.
Jedna od njih tri nije znala ni to da kondomima uopće more proć rok. Kako ne more bogati, pa nije kondom Hajduk da živi vječno. Ona je vajda mislila da Hajduk živi vječno zato šta ne daje golove, drugin ričima ne troši se, pa da tako i kondom, šta ga manje trošiš, duže traje. Nekin judima triba seksualna edukacija i u poznin godinama, vidin ja.
Šta se tiče poznih godina, to nan je bila glavna tema cilu večer. Kako jedna slobodna, živahna žena između trispete i četrs...i neke, more sebi nać konpatibilnoga partnera? Nikako! Sve šta vridi, ijonako je zauzeto, a ako nije zauzeto, onda je oduzeto. Od straja, zbog propaloga braka. Jerbo poslin toga jednoga braka zakjuču da smo mi žene sve vištice, ka šta i jesmo. Žene, sa svoje strane, mislu da su muški svi isti. Ka šta i jesu.
„Ne razumin, vi žene stalno govorite da smo mi muški svi isti, pa koju se gospu onda stalno petljate s nama?“ pita me neki dan jedan prijatej. Pa ne petljamo se s vama zato šta ste nan dragi, nego zato šta se žrtvujemo u ime nastavka judske vrste, irudati. Da je po vama, Adam i Eva bi se još lipo nereproduktivno kokolavali u Raju a nastavak vrste ko šljivi.
Osim toga, čak ako i pretpostavimo da ima normalnih slobodnih muškaraca, di i kako ih srest i upoznat?
Ako žena živi sama sa dicon, pa još i zaposlena, kad dođe doma i napravi sve šta triba napravit, u osan uri navečer nema voje ni prisvuć se u piđamu a kamoli sredit se i izać vanka tražit sriću.
Ona jedna od nas četri, a neću je imentovat jer bi mi se krvi napila, prošle godine bila se zajubila u jednoga veterinara. Čovik lip, pametan, i još i neoženit. Nije znala kako doć do njega, pa nabavila pasa. Jedini je problem bija šta je pas bija očigledno skroz zdrav, pa je veterinara uspila vidit samo jeanput, kad je pasa tribalo cijepit.
Onda se sitila da bi mogla pasu izmislit kakvu boleštinu. Došla kod rečenoga veterinara i on je pita da šta jon je sa pason. Ona govori da jon se čini da jon pas ima nešto na bubrigima. On je pita da kako zna. Ona da jon pas izgleda ka da ima nešto na bubrigima. On je reka da njemu pas izgleda jedino ka da ima malo poremećenu gazdaricu, ali da to nije u domeni veterine, nego da jon more priporučit kolegu, vrsnog psikijatra. Tako je to propalo.
Meni je jeanput bilo palo na pamet da provan uvatit kojoga motoristu. To kad su nedavno bili u Splitu oni šta vozu Harli Dejvidsone. Svidili su mi se, nako stameni i dugokosi i u kožnin jaketama. A svi otprilike mojih godina. Nagovorila san rodicu da šetamo po rivi između parkiranih Harlija i naglas vikala ono šta san mislila da triban reć da bi kojomu od njih zapela za oko.
- Uajmeeeee, lipoga motora!
Rodici je bilo malo neugodno, ali ja san bila odlučila udat se za motoristu pa makar mi zadnje bilo.
- Uajmeee, ma vidi koji famozni Harli Dejvidconi!
- Oš prestat? – snervala se rodica. – Ka prvo, ti nemaš pojma od motoriman, da na ovima ne piše da su Harli Dejvidconi, ti bi mislila da su vespe! Ka drugo, šta će ti motoristi? Vid' našta liče, pogleaj in one razbarušene kosurine, razdrljeni, a od pustoga vozikanja ne znaju ni odat po cesti!
- Pa šta, i Kerum tako izgleda, a vidi doklen je doša! Meni su baš perfa, ja mislin da su oni ono nekako baš nekonvencijonalni muški, a taki meni triba.
- Ma, nisi ti njihov tip. Imaš kratku kosu, a motoristi ti volu samo žene sa dugon koson.
- Zašto?
- Zato šta ti je cila poanta vozanja motora u tomen da motorista iza sebe sidne ženu kojoj će kosa vijorit u vožnji. Svaki motorista koji drži do sebe ima ženu kojoj kosa vijori.
- Pa šta, oli mi je problem pustit kosu? Ako sad uvatin kojega, mogu mu reć da inače iman dugu kosu i da ne znan šta mi je danas. I da me ne mora vozat dok mi ponovo ne naraste.
- Rodice, neb' te tila uvridit, ali s obziron na to koliko godina imaš, jedino šta tebi još more vijorit na motoru, to su sise. A iman osjećaj da to ne volu čak ni taki nekonvencijonalni muški ka šta su oni!
Posvađala san se s njon za vike vikova sve do sutradan kad smo se morale pomirit jer se ona u međuvrimenu bila posvađala sa mužem, a prid zajedničkin neprijatejon čak i najposvađenije žene zbijaju redove.
- Svi su oni isti!!! – derala mi se na uvo priko telefona.
- Jesu, đava ih take iste odnija – podržin je ja.
- Nisu vridni njanci da rič s njima progovorimo!
- Nisu – uvježbano ću ja.
- Nisu nan ni do kolina, inbecili!
- Ma šta do kolina, ni do čička! – kreativno ću ja.
- A kamoli da in kuvamo, peremo i tendimo ih ka da su nan iz oka ispali!
- Tako je! - složin se ja strastveno.
- E, nego skužaj, evo moran ić, sad će mi doć sa posla, a jučera san mu obećala skuvat manistru na pome, to najviše voli jist, oko moje. Ma da ti vidiš kako on to lipo pojide, gušt ga je gledat! Aj bog!
p.s. posvećeno svim mojim prijatejicama, a i prijatejima, koje puno volin a od kojih san neke upoznala priko ovoga manitoga bloga.
Post je objavljen 04.08.2011. u 16:37 sati.