Teško mi ide pisanje ovih dana. Počnem, napišem nekakav post i onda sve obrišem. Previše je tih nekih introspekcijskih gluparija. Stalno me peru takva neka razmišljanja i promišljanja kada imam previše slobodnog vremena. Iako zapravo slobodnog vremena jedva da i imam.
Za dva tjedna idem u Berlin, toliko toga moram napraviti prije, toliko toga već radim. Idući tjedan mi je već sad isplaniran do u sekundu praktički, a bome se prilično konkretan raspored nazire i za onaj tjedan nakon. I zato jedva čekam to putovanje, čisto da se psihički odmorim od svega ovdje.
Iako, draže mi je da je ovako, stvarno je. Mislim da bih izludila da ne moram ništa raditi. Ok, mogu ja čitat knjigu neko vrijeme, otić na kavu s frendicama, provozat se biciklom, odvest Oscara u šetnju, napravit kakav kolač... Ali šta onda? To sve obavim u par sati i onda opet ne znam šta bih sa sobom. A nisam tip osobe koji može dugo biti na jednom mjestu i jednostavno gledat u strop (ok, nekad mi je i to potrebno, ali to isto ne traje vječno).
Znam da zatrpavanje u posao nije riješenje za bijeg od problema, ma kakve prirode oni bili, ali jednostavno koliko vidim, čini mi se da ne znam drugačije. Jer posvećujem ja vremena sebi i promišljanjima o stvarima koje me muče, ali nekada svo to analiziranje jednostavno nema smisla, jer se neke stvari neće tako skoro promijeniti. A pjevati da ne razmišljam ne mogu cijeli dan. I onda jednostavno krenu obveze. Hrpa njih, potrebne i nepotrebne.
I onda se osjećam tako prokleto neuhvatljivo, jer taj tempo koji sama sebi nabijam postaje luđački. Ali osjećam se dobro na kraju dana, jedva dočekam ponoć i onesvijestim se u krevet, bez prevelikih introspekcija i ostalih sranja koja se obično krenu motat po glavi u tom periodu dok pokušavaš zaspat.
Čisto da ne zastranim dalje u neke puno intimnije vode, mislim da ću se ovdje zaustaviti. Nisam ništa pametno rekla, ali eto nešto sam morala napisati. Tek toliko da se makne ovaj prethodni post.
Post je objavljen 09.07.2011. u 23:00 sati.