Noćas se zbilo tisuću noći samoprozvanog velegrada što spava,
i ne vidi dva prozirna ostatka sjene bačena preko tramvajske šine.
Noćas se zbilo tisuću svega iznad naših dijabiličnih pojava,
sve ono od čega ego pati, strahuje i za što se brine.
Jutro nešto blaže uđe u kristalno tirkizno oko
i odbije se o mutnu pepeljaru pokojnih cigareta punu.
Jutro nešto blaže uđe prvim dimom buđenja, toplo i gorko
među dlanove što malaksalo porodiše malenu, vlastitu komunu.
Ovdje, u sonetu, odvi se film u čas,
hoteći uhvatiti okno i štednjak i vodu i zujav frižidera zvuk
u jedan skladan memento varijacija na nas.
Ovdje, u sonetu, tebi, uz toliko riječi, slutim još samo preostaje muk
jer razgovor ostade u mlijeku, u šalici, u čaši, u boci, u kavi
da se tiho, kada dotrajemo, divimo svojoj davnoj neslavnoj slavi.
Post je objavljen 07.07.2011. u 18:15 sati.