-nemoj, molim te, samo nemoj još jednu istinitu- prigovarao mi je kralj artur:
-otjerat ćeš nam sve goste. kome ćemo onda prodavat maglu?-
- japancima. i kinezima.-odbrusih.- problem je jedino što će nam peradarstvo preć u njihove ruke,
sa njima nema šale. oni kad plate maglu, uzmu i sve što u toj magli pronađu.
a nama su sve guske tamo. u magli.-
- radi što hoćeš,-odustao je neočekivano brzo od rasprave.- idem ja čuvat galaksiju (čitaj: ubit oko) ,
ali nemoj mene žicat lovu, kad umjesto sto, dobiješ samo deset kuna na kraju mjeseca.
upropastio si sav moj trud oko ovog bloga,
svojim istinitim pričama...i da su barem one, koje smo gledali ko klinci...
istinite priče 1, 2, 3, ..hopa-cupa u krevetu, šveđanke u internatu, emanuelle.. i to... ehhh..
nego svjedočanstva o krhkom ustroju svemira,..koga time misliš impresionirat?
spameti se twirle. komadi padaju na bmw-e, a ne na slaninu, zalutalu u nezakrpanim vremenskim rupama.. -
.......................................................................................................................................................
bilo je to ljeto puno znakova.
ogluših se na sve. jer znao sam, kad se tresu brda, rodit će se miš.
ili miš ili niš,..zubi strašni, oči sjaje, pa urlaju..zavijaju... (sto vukova, grigor vitez. op.a.)
tako sam i te ljetnje subote češkao jaja, pio pivo, podrigivao, prdio...,
i sve ono što jedan emancipiran muškarac ne radi, u prisustvu suprotnospolnih entiteta.
ali, kako nigdje nije bilo ni traga opasnosti niti znaka da bi entiteti mogli biti negdje u blizini,
opustio sam se, i prepustio se zovu prirode....
ušavši u kuhinju, na podu spazih komadić suhe pancete (mmmmmm, njami)
začudilo me, otkud tu, kad već danima nisam pancetu jeo....ali, nije se ta misao primila...
mmmmmmm, njami, prošlo mi je kroz glavu, sagnuh se, puhnuh i pojedoh taj ukusni zalogaj.
..još sam se neko vrijeme prepuštao čarobnoj dokolici, no uslijed prehidracije pivom, želudac
je zatražio hranu. konkretnu.
otvorih frižider. suha panceta. toooooooo.... mmmmmm, njami
sjedoh za stol i počeh rezati.
uglavnom nisam nespretan (ne jako), ali se ipak desilo da mi je prilikom rezanja,
jedan komadić, pao sa stola.
sagnuh se dohvatiti ga.
hm. hmmm. nema ga. hmmmm. nema ga nigdje.
pretražih ponovo.
pa ponovo, pa opet.
mala bijaše kuhinja, nije imao kamo se sakriti taj komadić pancete, koliko god da je nestašan poželio biti.
...a kad sam odustao, začuo sam unutarnji glas, kako mi govori.
-naravno twirl, da ga nema, kad si ga već pojeo. nekoliko sati prije nego ti je pao na pod.
Post je objavljen 05.07.2011. u 23:03 sati.