blago zašijleni očnjak što viri između mesa tvojih usana i tanki slap sline koji ga je odvojio od doljnjeg dijela čeljusti koja je baš onakva, čvrsta i uglata kakva treba biti. žimrkaš dok se zaplićem u mrežu madeža tvojih leđa. grudi mi se podižu i spuštaju u ritmu tvojih pogleda; oduvijek sam se tako trudila disati po tvojim otkucajima. oduvijek je bilo suviše lako.
svaki put mi druga slika
u očima kad zažmurim
ali, postoje u nama neke
neprevodive dubine
postoje u nama neke stvari
neprevodive u reči
ne znam...
eto ti pesma ludo jedna...
pitala sam se kako bi mi. i kako smo. i kako ćemo. i sva ta pitanja i nijedan odgovor, kao da pitam čemu 42. a kad ono, odgovor sam dala toliko puta, samo sam ga postavljala u pitanju. ta mi smo izmislili vlastiti svijet, s vlastitim pravilima. zagrlila bih te, onako jako kako samo djeca znaju grliti, rukama i nogama i glavom.
samo retki nađu retke...
šapćem: neka...pusti neka prođe... gutaj suze očima crnim od šminke. neka prođe. nek se bezdan napuni sretnim danima. pa te možda uspije gurnuti dovoljno duboko.
Post je objavljen 24.06.2011. u 21:19 sati.