Kad god pomislim – više ne ide – pogledam u ogledalo, nasmiješim se, namignem sam sebi i – gle – opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide – zapjevušim pjesmicu, onako za sebe, zazviždim s vrapcima, zacvrkućem s pticama i – gle – zaista opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide – uzmem toplu kupku, pa se čvrsto istrljam, obrišem i dobro namirišem i – gle – već opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide – posegnem za dobrom knjigom, sav joj se prepustim, onako po mome i – gle – uskoro opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide – pođem na dugu šetnju, kroz šumu, po zelenoj livadi, uzduž riječne obale i – gle – stvarno opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide – poslušam najmiliju ploču, zaigram prstima po klaviru ili udaram takt po stolu i – gle – baš opet ide!
Kad god pomislim – više ne ide – popričam blisko s Bogom, o njemu i o svijetu i – gle – opet… ide!
(Adalbert Ludwig BALLING)
Post je objavljen 14.06.2011. u 14:05 sati.