Škola pri kraju. Praznici počinju. Sreća? I da i ne. Ali više ne. Zato što će se onda očekivati od mene da idem van. Da se družim. Da budem u svom društvu. E pa, pogodite što mama i tata... Ja nemam svoje društvo. Ja imam par ljudi koje sam izdvojila iz njihovih društva i s njima se pojedinačno viđam. Ne, to nije druženje. to je obično časkanje o tome što ima novo među nama. Tako da ja definitivno nisam jedn aod onih cura koja ide na grupna rolanja ili grupna putovanja ili sa grupom njih id eu kino. dobro, za kino već nekako. Ali sve mi je prenapuhano i umjetno. Posebno kad sam u društvu sa curama. Sa dečkima mi je neugodno pričati, jer ako počnem neku temu bojim se da će pomisliti kako sam muškasta. A s curama mi je grozno jer one već misle da jesam muškasta. Samo zato što volim neke sportove, dizanje utoge, prije sam gledala hrvanje i mrzim ružičastu boju i gotovo sve što se ubraja pod slatko.
Ne volim one male pse koji su zapravo štakori. Ne vruštim svaki put kad neki dečko skine majicu i ne okrećem se za njima. Ne radim glupave face kad se slikam i ne nosim nikakvu šminkersku odjeću. Da je po mome, mislim da niti nebi htjela imati prijateljice. Osim Jules, naravno. I mama i ja se bolje slažemo u društvu za dčekima, a to je ono što mi najviše fali... Prijatelj.
Mah, filozofiram opet. Imam hranu. Imam odjeću. Imam krov nad glavom. Imam obitelj. Imam tehnološki uređenu kuću. Koliko ih tek nema niti to? A evo mene, žalim se na to kako me nitko ne shvaća i sva ta sranja. A imam važnijih stvari o kojima moram brinuti. Tipa srednja škola....
Post je objavljen 08.06.2011. u 22:35 sati.