Stare utopije i "rajevi" bez Boga
(Izvadak iz knjige Razotkrivanje paketa subverzivnog "Novog Svetskog Poretka" Stare Zmije – Svetlonoše" bez Svetla – Zapadni Antihrist. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com
Fantastični nacrti o "idealnoj" državi
Izgubivši Raj na Zemlji, i prečuvši reč Neba o budućem obnovljenju tog Raja na preobraženoj Zemlji, zanesen maglovitim slutnjama čovek je počeo svojim perom da daje kojekakve nacrte o "idealnoj" državi i "rajskoj" zemlji. Ti čudesni rajevi su obično sveštani na nekom dalekom ostrvu. Čovek opterećen brojnim nedaćama i surovošću svakodnovnog življenja jednostavno u svojoj blizini nešto takvo nije mogao ni da osmisli. "Raj" je uvek bio daleko, ne i u njemu samom. Ta literalno-imaginaciona skiciranja i etnografsko-putopisna izlaganja su često prelazila u fantasična preterivanja, koja su mogla poslužiti samo za čitalačku zabavu. Međutim, neki od nacrta, koji su nosili dozu filosofske studioznosti, ozbiljnije su uzimana i bila su meta marljivog proučavanja; pokušavana su i "dorađena" da budu ostvarena u nekoj novoj epohi. To je pre svega Platonova "Država". Nju su, pored ostalih, strasno proučavali Tomas Mor, Adam Vajshaupt, Karl Marks, te Moses Mendelssohn, koji je njene tri knjige preveo na nemački i uzeo operativno učešće u podizanju Francuske revolucije.
I dela propovednika 'Češke braće' – Jan Amos Kamenskog – ''Pansofija' (1653. g.) i 'Pangersija') svojim razmatranjima kako postići svetski mir u kome će mač biti pretopljen u plug, naišla su odobravanje među vizionarskim umovima koji nisu bili zadovoljni turobnom sadašnjošću. Kamenski traži da se podigne Hram Razuma koji bi svojom veličanstvenošću bio sličan Solomonovom, i u kojem bi sve ljudske razlike bile prevladane. Masonski duh, koji je uvek nastojao da se pokaže kao "progresivan", takve pozive na izgradnju, zidanju duhovnog doma čovečnosti i jedinstva oberučke je prihvatio, razvijajući na svoj kvazimudrački način te integracione ideje.
Platonova 'Država'
Najpoznatiji i najstariji poznati nacrt "idealne" i "uzorne" države dao je najznamenitiji helenski filosof, sokratovac, idealista Platon/Aristokle (428./7.-348.7. g.) u svome kapitalnom spisu 'Država ili O pravednosti' (Politeía Perí dikaíoy), ponajpre u sedmoj i osmoj knjizi dela. Stvarajući sliku idealne države Platon je pred sobom imao uređenja demokratske Atene, aristokratske Sparte i tiranidske Sirakuze, koja je trebalo "doterati". U mladosti je, kada je nameravao da se oda državničkim poslovima, inače, doživeo duboko razočarenje, kada je posle Peloponeskog rata (i pobede Sparte nad Atenom), atenskim gradom-državom despotski zavladali Tridesetorica, i kada je su se moral i pisano pravo drastično pogoršali. Platon je ostao daleko od te i takve vlade, iako su ga srodnici iz nje pozivali da im se vladalački pridruži. Tada Platon shvata: »... Ljudski rod se neće osloboditi nevolja sve dok u svoje ruke vlast ne uzmu pravi i valjani predstavnici filosofije, ili dok se upravljači država, nekim božanskim promislom, ne počnu baviti filosofijom.« ('Sedmo pismo', 326, v.: 'Država', 499b-c, 473d-e)
Platon zapaža i ukazuje da ako na vlast dođu nezasiti pohlepni ljudi, željni ličnog prestižnog bogaćenja, to će povući borbe za vlast, i propast kako države tako i porodice, domaćinstva ('Država', 521a), odnosno najbolja je država ona u kojoj za vlašću najmanje teže oni koji su izabrani da vladaju u njoj (520d). U protivnom, vladari onda nisu psi-čuvari stada već besni vukovi koji ga napadaju i uništavaju (416a). Filosofe-vladare i vojnike-čuvare idealne države Platon smešta u najviši stalež. I on za taj stalež traži imovinsku jednakost, odnosno da niko od njih ne poseduje ništa što nije preko potrebno, zlato nikako; sve ono što čuvarima države treba primiće od drugih građana kao nagradu (416d-e), i oslobođeni briga za materijalnim uslovima života mogli bi se potpuno posvetiti državnim poslovima, za dobrobit države, kojoj bi svaki pojedinac podredio svoje želje, potrebe i lične interese. (Ali, i takvo "darivanje", o kome odlučuje nepouzdana ljudska volja, dovešće jednom do drastičnih imovinskih razlika. Čovek materijalna dobra i svoj svagdašnji hleb treba da stiče i zavređuje pre svega radom svojih ruku, svojim trudom.) Kada država postane izvrnuti "Bog", onda njome zapravo tolalitarizam vlada. Platonova "idealna" (= totalitarna i zatvorena) komunistička država ukida privatnu svojinu za "iluminirane" vladare, ali ne ukida ropstvo i ne ukida pravne nejednakosti među svim staležima, kastinsku podelu rada, što pokazuje neodrživost takvog državnog uređenja. Jer gde god vladaju nametnute kastinsko-imovinske nejednakosti među ljudima, tu će biti i prostora za profitaciju zavisti i za sukobe. Bogataš koji želi da održi svoj moćnički položaj i status, te da još profitira, može to učiniti samo preko pljačkaškog i eksploatatorskog podređivanja sebi drugog čoveka, čoveka nižeg staleža. Prosvetljen čovek ne može da vlada nad neprosvetljenim čovekom, kome su na umu samo masivne posedničko i slavoljubive želje. Nikakvi ljudski zakoni ne mogu ni silom ljude dovesti u društvenu harmoniju (519e). Platonov komunizam izmišlja i banalna ujednačavanja među ljudima, pa traži da u državi treba da žene i deca budu zajednički (543a); no roditelji koji su rodili dete, pred Bogom su odgovorni da to dete odgoje kao Njemu ugodnog a društvenoj zajednici korisnog čoveka. Kada bi svi ljudi u jednoj zajednici bili Bogu posvećeni ljudi, onda bi se i vaspitavanje i obrazovanje dece moglo jednim delom poveriti zajednici, njenim vaspitačima i učiteljima. Primer za to nalazimo u prahrišćanskom esenskom redu, koji je usvajao podobnu decu i odgajao ih da budu čestiti i pravedni ljudi.
Posle Sokratove smrti ojađen Platon je preduzeo niz proputovanja; pa je se tako uputio i u Južnu Italiju, kako bi se bolje upoznao sa pitagorejstvom koje je tu imalo jako uporište, ali i da bi ispitao mogućnosti ostvarenja svojih političko-idealističkih zamisli. Plutarh opisuje kako je svirepi sirakuški tiranin Dionisije Stariji (vl.: 405.-367. g. se.) pozvao prvog od svih filosofa – Platona, da njegovog sina Dionisija Mlađeg – Drugog (vl.: 357.-344. g. se.) (II) uputi u nauku i vrati na pravi put: »Od Dionisija je počelo da stiže u Atenu jedno pismo za drugim, stigli su i mnogi pozivi od Diona i pigatorejaca iz Italije, da Platon dođe i zauzme se za jednu mladu dušu, koju nose talasi neograničene vlasti i moći, ne bi li je mudrim razmišljanjima podržao. Platon prihvati ovaj poziv, kako sam kaže, više iz stida da njegovo učenje ne izgleda samo prazna reč, dok on sam, svojevoljno, ne želi da preduzme nikakvu akciju, a očekivao je da će time što će izlečiti jednog čoveka koji je glava i vođa svih ostali izvidati i čitavu Siciliju.« ('Dion', 10 – prevod: Albin Vilhar) No sirakuški tiranin Dionisije II je razbio Platonove iluzije da vlastoljubivi tirani nekim čudom mogu postati filosofi i mudraci, prihvatiti ideje o "savršenoj" državi. Platon je zamalo mogao svoj život da završi kao rob, jer je Dionisije, razjaren njegovim kritikama tiranije i nepravičnosti, naložio da ga uhvate i prodaju kao roba na trgu; srećom naišao je neki Platonov poznanik, otkupio ga i pustio na slobodu. – Istinska reč, reč i pouka koje nose Snagu, dakako onog koji žudi za Istinom, mogu pokrenuti da živi u Bogu, da se vlada sveto i pravedno. Nikakvo filosofiranje, vladare koji ne vole istinsku Mudrost, ne može urazumiti i pridobiti da uspostave najbolje uređenje državne zajednice. Niti je Platon bio duboko umudreni čovek niti je pred sobom u Južnoj Italiji imao gladnog istine vladara, Dionisija. Da je se u Južnoj Italiji tada mogla uspostaviti vlast Pravednosti, mudri pitagorejci bi pre svega to učinili i ostvarili.
Platon, kao i mnogi utopisti posle njega, nije shvatio da istinska promena u svetu može izrasti samo iz preobraženog srca, iz nutrine čoveka; kad dođe do promene u unutarnjem, može doći i do promene u spoljašnjem. Ono što je u nama, to neizostavno (jednom) postaje i spoljašnja stvarnost; Isus ukazuje: »... Kraljevstvo Božije je u vama /entós hymMn estin/.« ('Luka', 17:21) Takvo unutarnje kraljevstvo kraljevstvo Mira gradili su požrtvovani božiji posvećenici, koji su išli Putem Istinskog Života, koji su sa Hristom, Prvim i Poslednjim, duhovno vaskrsli: »Blagodat vam i Mir od /.../ od Isusa Hrista, koji je Verni Svedok, prvenac od mrtvih i vladar nad zemaljskim kraljevima. Onome koji nas ljubi i koji nas Svojom Krvlju izbavi od naših grehova, i učini nas kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome, ...« ('Otkrivenje', 1:4.5-6) Takvi preporođeni i od Smrti i truleži otkupljeni ljudi će i kraljevati sa Hristom, Kraljem nad kraljevima (17:14) na Novoj Zemlji »Dostojan Si da uzmeš Knjigu /Života/ i da otvoriš njene Pečate, zato što Si bio zaklan i što si Svojom Krvlju iskupio Bogu ljude od svakog plemena, i jezika, i naroda, i narodnosti, i učinio ih Bogu našemu kraljevstvom i sveštenicima i oni će kraljevati na zemlji.« (5:9-10). Novu Zemlju će naslediti krotki pravednici ('Matej', 5:5), oni koji su je s ljubavlju podložili, koji su se osvedočili kao veliki služitelji bližnjima i životinjama. Istinsko, rano i apostolsko hrišćanstvo, i sami preporođeni hrišćani, bili su Božiji kraljevi i sveštenici, Božija Država i Božije Kraljevstvo u malom, Kraljevstvo koje je se trebalo raširiti na sve četiri strane sveta, među sve jezike, narode, plemena i rodove. I kada bi svi čuli i živeli Hristovo evanđelje, onda bi i gospod Ljubavi i mudrosti došao U slavi sa Svojim Nebeskim Kraljevstvom i svome Zemaljskom Kraljevstvu.
Ktesijina 'Indija'
Helenski historik Ktesija (Ktsias) sa Knida (oko 400. g. se.), koji je dugo živeo u persijskom zarobljeništvu, autor je dela Persika (u 23 knjige) i Indika. 'Historija Indije' mu je samo fragmentarno sačuvana kod konstantinopolskog patrijarha Fotija. Na osnovu Ktesijinih izlaganja koji odišu mnogim fantastičnim opisima teško se može zaključiti da je on imao lično viđenje indijskog podneblja. On indijski živalj pseudoetnografski predstavlja, kao da mu je cilj da stvori samo još jedan mit o nekom "čudesnom" narodu, kakvih je već više bilo među starim Helenima (na primer Hiperborejci i Amazonke). Po Ktesiji Indijci mogu živeti i do 200 godina, a bolesti i ne poznaju (IV, 2).
Hekatajevi 'Hiperborejci' i
Diogenovo 'Ostrvo Tule'
Narod dalekog ripajskog severa, nazvan Hiperborejci, često je tangiran u helenskoj povesti i mitu. Herodot naglašava njihovu miroljubivost (IV, 13) Hekataj (Hekataios) iz trakijske Abdere, u svome pseudoetnografskom spisu 'O hiberborejcima' (sačuvanom samo fragmentarno), zagonetne Hiperborejce predstavlja kao Apolonove sveštenike, koji, zajedno sa stanovništvom, svoga boga neprekidno slave pesmom i svirkom na kitari. Na hiperborejskom ostrvu nalazi se predivan Apolonov sveti gaj i hram kružnog olika ukrašen mnogim zavetnim darovima.
Smeštanje Hiperborejskog prebivališta na udaljeno srećno ostrvo reflektuje i antičke predstave o onostranim ostrvima na kojima odlaze zaslužne i blažene duše. U romanesknoj noveli 'Ostrvo Tule i zemlje iza njega' Antonija Diogena (AntMnios Diogens) u 24 knjige (koje prepričava konstantinopolski patrijarh Fotije u 'Miriobiblionu' (kodeks 166), čovek po imenu Dejnija, na jednom istraživačkom pohodu (tokom koga je zalutao), prešao je sa sinom Demoharom Crno More (Pont), Kaspijsko i Hirkansko More, stigao do Ripajskih planina i do izvora reke Tanaida (Dona), i dalje na istoku dospeo na obale Okeana, i na ostrvo Tule (grč.: h Thoýl), koje je kasnije postalo meta mnogih opsesija. Historik Theopompos Chios (rođen oko 378. g. se.) u svom spisu ‘O čudesnoj zemlji Meropidi’ (taj ekskurs iz 58 knjiga Filippika, sačuvanom delimično kod Klaudija Elijana: Poikil historia, III, 18), ukazuje da Hiperborejci među Helenima važe »kao narod ponajvećma srećan i uistinu blažen« (fr. 6), a Okean vidi kroz mitsku predstavu, kao ogrumnu reku koja okružuje zemljin krug i iz koje zlaze nebeska tela: »Evropa, Azija i Libija su samo ostrva oko kojih ukrug teče Okean /ton Mkeanón/« (Fr. 2) – Pozivajući se na historika Teopompa (Theopompos, dor.: Theypompos, prva polovina IV st. se.) Elijan iznosi da se iza 'ostrva' zvana Evropa, Azija i Libija, te Okeana nalazi kontinent ogromne dužine. Moreplovac i zemljopisac Piteja (Pytheas)iz Masalije (Marselja), u svome nesačuvanom delu 'O Okeanu' opisuje ostrvo Tule po čuvenju, iako je 325. g. se. preduzeo istraživački pohod prema Servernom Moru duž obala Španije i Galije prema evropskom severu, dospevši do Šetlandskih i Orknijskih ostrva.
Euhemerova 'Panhaja'
Hekataj je izvršio uticaj na Euhemera (Eycheimeros) iz Mesene, koji je (od 311. do 298. g. se.) bio u službi makedonskog vladara Kasandra, i koji je u svome delu 'Sveti natpis' (Hierá anagraph) zastupao mišljenje da su bogovi samo značajne ljudske pojave iz daleke prošlosti.
U svome delu 'Ostrvo Panhaja' Euhemer "opisuje" kako je isplovivši iz Srećne Arabije na krstarenju Okeanom dospeo na čudesno ostrvo zvano Panhaja ("Svedobro"), čiji žitelji neprestano slave bogove, i koji na kopnu arabljanskim trgovcima prenose i prodaju miomirisne smole. Na jednoj drugoj 'Panhaji' (III, 4) žitelji nemaju kralja nad sobom, već svake godine postavljaju po tri arhonta kao vrhovne upravnike koji sve rešavaju. Na Panhaji ništa ne može biti u ličnom vlasništvu, izuzevši samo kuću i baštu. sve prinose, plodove i prihode sveštenici svakome pravedno raspodeljuju, osim što samo sebi daju dvostruki deo (VI, 5).
Jambulovi "Sunčanci"
U fantastičnom putopisu "O srećnim Sunčevim ostrvima i čestitim Sunčancima' Jambula, opisuje se kako je ovaj, posle niza peripetija iz Etiopije plovilom dospeo na Sunčano ostrvo okruglog oblika, na kome prebivaju visoki žitelji koji su svi redom iste telesne građe. Sunčanci se pojedinačnim ženama ne žene, već su im one zajedničke. Decu koju izrode takođe zajednički odgajaju i svu ih podjednako vole (IV, 1). dok su još odojčadi, decu dojkinje zamenjuju majkama, kako ih one kasnije ne bi mogle prepoznati. Kao božanstvo poštuju Sunce i Sveobuhvatnog Duha (V, 2).
Lukijanove 'Istinite pripovesti'
Među sačuvanim delima satiričara Lukijana (Loykianos) iz Samosate (oko 120.-180. g.) na gornjem Eufratu nalaze se i 'Istinite pripovesti' (AlthMn digmatMn – Verae historiae). Inspirisan etnografskim putopisom (koji ima dosta fantastičnih momenata) 'Historija Indije' Ktesije iz Knida, sastavlja svoju romanesknu utopiju koja govori i o legendarnim Ostrvima blaženih, kojim tobože vlada Krićanin Radamant. Žitelji Ostrva se odevaju u haljine od nežne purpurne paučine. Na Ostrvo ne vlada noć, a ni sasvim svetao dan. Od godišnjih doba poznaju samo proleće. Lukijan objašnjava kakav je stav ostrvljana po pitanjima ljubavi i braka: »Ljubav vode javno, naočigled svih, i to i sa ženama i sa muškarcima. I niko ne smatra da je to nešto sramotno. Jedino je Sokrat tvrdio i zaklinjao se da druguje sa mladićima iz potpuno čistih pobuda. Ali svi su bili ubeđeni da laže i krivo se zaklinje. /.../ Žene su svima zajedničke i niko nije ljubomoran na svog bližnjeg; u tom pogledu su svi u najvećoj meri platoničari. Pa i dečaci se podaju svakom ko želi, a bez ustezanja.« (II, 19 – prevod: Marjanca Pakiž) – Vidno je nastojanje Lukijana da ovom literalnom utopijskom projekcijom opravda neke hedonističke izopačenosti kojima su robovali mnogi stari Heleni, koji su sasvim normalnim smatrali seks sa dečacima. Još prorok Joil osuđuje filistejske vladare koji su Helenima prodavali tuđu decu da bi ovi s njima mogli da provode bludne radnje: »... Prodavaste Grcima sinove Jude i Jerusalima da biste ih oterali od domovine njihove.« (4:7)
Morova "Utopija"
Engleski humanist i državnik Tomas Mor (Thomas More, 1478.—1535. g.), prijatelj znamenitog mislioca Erazma Roterdamskog, sastavio je na latinskom delo 'Utopija' (Libellus aureus nec minus salutaris quam festivus de optimo reipublicae statu deque nova insula Utopia), koje je prvi put štampano 1516. g., u belgijskom gradu Luvenu. Tomasu Moru je, inače, dželat engleskog kralja Henrija VIII, na gubilištu odrubio glavu. Problem je bio Morovo teološko viđenje stvari. Pod gramzivim Henrijem VII, kada je apsolutistička vlast monarha kulminirala, Mor monarhista (ali protivnik tiranije) je bio i član Parlamenta (1504.-1505. g.). Pola godina pre pojave 'Utopije' (grč.: oy = "ne", "ništa", tópos = "mesto", "predeo") Erazmu je štampano delo 'Ustanovjenje hrišćanskog načela' (Institutio Principis christiani), namenjeno ponajprije Karlu V i Fridrihu (Friedrich) I, u kome od vladara traži da se odreknu osvajačke politike koja izvire iz sebičnosti i gramzivosti, i da se posvete postizanju jedinstva Evrope i svetske zajednice uopšte, kako bi se uspostavio trajni mir među ljudima; nasuprot Makijaveliju, Erazmo traži da se upravljanje državom zasniva na načelima pravednosti i čovečnosti. U svome epigramu 'Vlastoljubivost' Mor, koji zlog vladara poredi sa krvoločnim vukom i robovlasnikom, iznosi: »Među mnogim kraljevima jedva ćeš naći koga, ako ga uopšte nađeš, kome je njegova država dovoljna. među mnogim kraljevima jedva ćeš naći koga, ako ga uopšte nađeš, koji se razume u vladanju svojom državom.«
Tomas Mor (nacrtao: Hans Holbein Mlađi)
Za svoju 'Utopiju' Mor je se po mnogo čemu ugledao na Platonovu 'Državu'. Tako u prvoj knjizi Mor kroz Rafaela Hitlodeja iznosi: »Ako uporedim ustanove Utopljana s onima kod sadašnjih nacija, mogu samo da odam priznanje Platonovom pravu i mene ne čudi da on nije hteo da pravi zakone za narode koji su odbacivali zajednicu dobara.«
Pored ostalog, u svojoj izmišljenoj i nepostojećoj ostrvskoj državi zvanoj Utopija, Mor opisuje i međusobne odnose njihovih građana, koje iznosi jedan moreplovac, koje je otkrio na Ostrvu, gde je boravio pet godina: »Na čelu porodice /.../ stoji njen najstariji član. Žene slušaju svoje muževe, deca svoje roditelje i uopšte mlađi starije.
Ceo grad deli se na četiri jednaka rejona. U središtu svakog rejona nalazi se pijaca za svu robu. Tamo, u određene magacine, svaka porodica donosi svoje proizvode, koji se raspoređuju prema svojoj vrsti u posebna skladišta. Iz ovih skladišta svaki domaćin traži sve što je njemu i njegovoj porodici potrebno i odnosi bez ikakvog plaćanja ili ma kakve druge naknade. A zašto bi i odbili da mu nešto daju, kada ima svega u izobilju i kad ne postoji strah da će nešto tražiti što mu nije potrebno. Jer kako da se pretpostavi da će tražiti nešto suvišno onaj ko je siguranda nikad neće ni u čemu oskudevati. pohlepu i gramzivost stvara strah od oskudice i to kod svih živih stvorova, a jedino kod čoveka tu pohlepu izaziva još i ona bolesna težnja za veličinom, zbog koje se čovek oseća gordim ako druge nadmaši suvišnimbogastvom.«
U 'Utopiji' najveća briga se vodi o bolesnicima, koji se leče u državnim bolnicama. Na znak trube porodice odlaze na zajednički ručak, iako se nikom ne brani da obeduje i kod svoje kuće. Prljavije kućne poslove obavljaju robovi.
Bez obzira na to što je sastavljena na latinskom jeziku, koji je u to vreme malo ko razumeo (a to pokazuje i autorski strah da delo postane popularno štivo i mnoge pokrene na trezvenije razmišljanje po pitanju ustrojstva društvenih odnosa), 'Utopija' je vremenom na mnoge inspirativno, literalno i pragmatički delovala.
Kampanelin "Grad Sunca"
Tomazo Kampanela (1568.-1639. g.), italijanski filosof, poeta i redovnik, sastavio je na latinskom jeziku delo 'Grad Sunca' (Civitas Solis, prvo izdanje 1623. g.), u kome kroz razgovor spoznajno radoznalog rimokatoličkog, hospitalskog redovnika i Đenovljanina, pomorca koji je boravio u izmišljenom "Gradu Sunca", opisuje jedno "idealno" društvo koje je "susreo" na ostrvu ispod ekvatora, sačinjeno od ljudi koji su tamo iz Indije pobegli pred pokoljem Mongola. U svom skiciranju "sunčane države" Kampanela unosi dosta svog astrološko-okultnog znanja.
Kampanela pripoveda za najviše upravljače "ostrvskog raja": »Vrhovni vladar među njima je sveštenik koji se njihovim jezikom zove Hoh /Sunce/, a našim bi se reklo Metafizičar. On je glava svih, i u telesnom i u duhovnom pogledu, i u svim pitanjima i nesuglasicama donosi konačnu odluku. Njemu pomažu tri suvladara: Pon, Sin i Mor, ili našim jezikom rečeno: Moć /Potentia/, Mudrost /Sapientia/ i Ljubav /Amor/.« (Prevod: Darinka Grabovac/ Dostojanstvo "Sunca" dostiže onaj koji poznaje historiju svih naroda, zakone republike i monarhije, običaje, verske obrede, veštine, astronomiju, ... Hoh, kralj i vrhovni sveštenik, vlada sve dok se ne nađe umniji i upravljački sposobniji čovek od njega; njegova mudrost nije samo knjiškog domena. I trijumviri (koji pod sobom imaju tri činovnika) moraju biti dobri filosofi, historici, političari i fizičari. Savet Grada, koji se sastaje o svakoj mesečevoj meni i uštapu, ulaze svi Solarci stariji od 20 godina.
U Gradu Sunca, gde se poštuje pre svega Sunce kao živo biće i vide ga kao sliku Boga, sve je bratstvu zajedničko: kuće, spavaonice, pa i žene; niko ništa od dobara, počasti, zvanja i uživanja ne može da prisvoji samo za sebe. Raspodela svega je u rukama činovnika, koji dobro paze da niko od zajedničkih dobara ne primi više nego što zaslužuje, a nikome se ništa ne odbija što mu je preko potrebno. U "posedovanju" sopstvene žene i dece Kampanela vidi "samoljublje", koje proizvodi i priziva mnoga zla. Činovnici svakih šest meseci iznova određuju ko će gde stanovati i spavati u Gradu opasanom sa sedam stambena pojasa. Trgovina im nije razvijena, a novac kuju samo za svoje poslanike i izveštače, kako bi imali od čega da se izdržavaju u inostranstvu. Sa stranim trgovcima Solarci najradije naturalno, zamenom robe za robu, posluju.
No život žitelja Grada Sunca nije baš tako idealan. Oni u svojim gajevima i šumama love divlje životinje (i jedu njihovo meso) i nekad ratuju sa četiri susedna kraljevstva na Ostrvu. Robove zarobljene u ratu prodaju ili određuju za teške poslove oko Grada.
Kampaneline vrednosno-društvene projekcije, u kojima unosi sebe, svoje shvatanje pravednog i lepog, očigledno velim delom, njemu kao duhovniku, služe za sramotu. Rano hrišćanstvo i prahrišćansko (terapeuti, nazareni, eseni) je imalo i dalo uzor pravedne i harmonične teokratske društvene zajednice. Nju na primer, Filon Aleksandrijski opisuje u delu 'O kontemplativnom životu' govoreći o prahrišćanima koji su živeli oko Aleksandrije. Josip Flavije i Filon govore i o posvećenom življenju prahrišćana esena. Jedan istinski duhovnik bi pre ukazao na jedna takva dela, na njih se hermeneutički pozvao, nego što bi sastavljao nekakvu fikciju koja hoće da nevešto balansira između nazovi hrišćanstva i neznabožačkog naturalizma.
Bekonova 'Nova Atlantida'
U svojoj nedovršenoj pripovesti 'Kritija' (Kritias Atlantikos) PlatMnos (uz neka svoja doterivanja i nagađanja) prenosi egipatsko svešteno predanje o Altlantidi, ostrvu u katastrofalnom zemljotresu i potopu nestalom u Atlanski okean nekih 9 milenijuma pre atenskog zakonodavca i poete Solona (640.-564. g. se.). Atlantida, veća od Libije i (tada poznate) Azije zajedno, nalazila je se ispred moreuza koji Heleni nazivaju Heraklovim stubovima. Vlast Atlantidskog kraljevstva je dopirala i nad drugim ostrvima u Okeanu, kao i nad delom kontinenta s druge strane Okeana. Ovo kraljevstvo je pokušalo da pokori i druge narode sa ove strane Heraklovih stubova. Atlantidsku državu, po Platonu, ustanovio je bog Posejdon. Njegov najstariji sin izrođen sa smrtnom ženom Klejto – Atlas, vladao je nad ostalom svojom braćom, devet njih, koji su imali svoja pogranična kraljevstva na Atlantidi i u Okeanu (114a). I u narednim pokolenjima Atlantidom je upravljalo 10 kraljeva, koji su se svake pete ili šeste godine sastajali savetodavno (119c-d).
Francis Bacon, 1561.-1626. g.
Engleski grof Frensis Bekon (Francis Bacon, 1561.-1626. g.), vrlo značajan čovek svoje epohe, prvi savetnik engleske kraljice Elizabete (koja će postaviti temelje Britanskoj Imperiji), kabalistički učenik i veliki mason (majstor u Engleskoj Loži), pod James-om I (koji je 1603. ujedinio englesku i škotsku krunu), sa Robert-om Fludd-om preveo je na engleski 'Bibliju' (Kralj Džejms verzija).
Bekon je autor nezavršene esejističke utopije 'Nova Atlantida' (The New Atlantis), nazvane i 'Velika Atlantida', u kojoj oblikuje neke svoje masonsko-rozenkrojcerske zanesenjačke ideale o najboljem društvenom poretku koji će nositi društvo 'Solomonov Dom' (očigledna aluzija na uništeni templarski red; i masoni su gradili "novi Solomonov Dom", "Hram ujedinjenog čovečanstva"). Po Frensisu, Platonovo Ostrvo nije potonulo u Okean, već i dalje postoji (čije središte je Bensalem; hebr.: "sin mira"), i na njemu, 'Novoj Atlantidi' postoji nepatvoreno naturalističko-hrišćansko društvo, u kojem umetnost, nauka, privređivanje i trgovina cvetaju; naravno, naučno obrazovanje je u rukama elite. Žitelji takve Atlantide izvrsno poznaju druga savremena državna uređenja, marljivo skrivajući svoje. No oni ponekad uhodnički odašilju svoje učenjake u druge države, koji potajnički proučavaju njihovu moć i poredak, da bi potom u Novu Atlantidu doneli ideje koje bi bile u službi poželjnih reformi. O reformi društva koja bi došla Odozga, od Boga, preko istinskih učitelja Mudrosti nema ni reči. Na ostrvu prebivaju i Jevreji koji prihvataju Hrista i koji su sa Atlantide u čistom obliku preneli njihova predanja, te oni veruju kako je: »... Mojsije preko tajne Kabale odredio za Bensalem zakone, koje oni sada koriste, i da će u vreme kada dođe Mesija i sedne na svoj presto u Jerusalimu, kralj Benzalema sesti kraj njegovih nogu, dok će se drugi kraljevi držati na odstojanju.«
Zanesenjaci poput Bekona mogli su samo na papiru da kroje priče o najboljem državnom poretku. Ni kao kraljevski savetnici, nešto od toga da realizaciono pokrenu, dakako nisu smeli. No njegove fantazije inspirisale su nicanje novih tajnih društava. – Izmišljena Nova Atlantida nije postala ni ostala "središte sveta" već je to posle Bekona postala Engleska. U svome delu Sermones fidelis je se zalagao da Engleska zadobije prevlast nad morima, i preko toga u Indiji i čitavom svetu.
Marksove, Engelsove i Lenjinove "naučne" projekcije o državi
U svojim brojnim delima najpre je Karl Marks (autor znamenitog 'Kapitala'), inspirisan ponajprije Platonovom 'Državom' i Vajshautovom iluminatskom doktrinom, napravio "naučno" viđenje komunizma koji će nadvladati eksploatatorski kapitalizam; taj marksizam su razvili Fridrih Engels i Vladimir Ilič Lenjin; ovaj zadnji ga je i implementirao u revolucionarnu praksu 1917. g. (tokom Prvog svetskog rata; u ratnom haosu se ljudima najlakše manipuliše), čime je uzela zamah era velikih zla u XX stoleću.
Po Marksu, država je organ vladavine jedne klase, organ klasnog ugnjetavanja, i to klasno ugnjetavanje (gospodara nad robom, feudalca nad kmetom, kapitaliste i buržuja nad proleterom) mora se okončati. U komunizmu će nestati društvene klase (klasne razlike i prisile) i država, aparat sile i prinude će izumreti. Oni koji su trasirali put do komunizma – Staljin, Mao Ce Dung, Pol Pot, ... napravili su nesamislivo strašne represivne i potčinjavajuće sisteme nad ideološkim protivnicima njihovog jednopartijskog raja, koje su u mnogeme prevazišli i Hilterov fašizam. U socijalizmu, zamišljenoj prelaznoj fazi do komunističkog raja, država dakako nije ni ukinuta ni uzumrla, već je se pokazala monstruoznim aparatom vlastoljubaca koji su svoju vlast skrivali iza dimnih floskula o vladavini, nekada očigledno potlačene radničke klase. – Marksizam je propovedao da će u komunizmu svako dobijati po svojim potrebama. Ako država "izumre", koja sila će to regulisati da svako dobije dobra zajednice po "svojim potrebama". Utopisti su to rešenje našli u državnim činovnicima, dakle oni nisu ukidali državu, već je "reformisali".
Staro je demonsko nastojanje da ljudi rešavanje svih problema gledaju kroz aspekt državne organizacije društva i raznih institucija, organizacija i udruženja, javnih ili tajnih. Tako je, po tom i takvom viđenju stvari, izlaz iz problema i sukoba u pravljenju ili rušenju ove ili one države, u podržavanju ili u osudi ove ili one ljudske institucije. Međutim, svako ko je glorifikaciono vezan za bilo koju ljudsku instituciju i ustanovu, čovek je ograničene svesti, ograničenog viđenja. Gospod od nas ne traži da se ušančujemo u ljudske ustanove koje održavaju laž i ograničenost, već da pripadamo Bogu, Duhu Života, te da po Njemu negujemo zajedništvo sa svom Božijom decom i celom Tvorevinom.
Zemaljsku povest ne određuje ponajprije sukob ljudskih institucija i državnih okvira, već sukob i borba Božijeg Duha sa demonskom državom, Državom Smrti koja vlada mnogim ljudskim institucijama i skupinama koje stvaraju zavisne i porobljene ljude. Iza svih ljudskih imperija stajali su demonski poglavari, "anđeli čuvari" zemaljskih vladara. U ljudskim i državnim institucija nisu veliki oni koji se uspinju Hristovim Lestvicama, nesebični i požrtvovani ljudi, već oni koji instituciji pomažu u sticanju zemaljskog bogastva, a vlastodršcima pribavlja slavu, ugled i moć.
Hausova 'Priča za Sutrašnjicu'
Pomenimo najzad i Mendela Hausa, savetnika američkog predsednika Vudroa Vilsona i jednog od osnivača 'Saveta za inostrane odnose', koji je pre Prvog svetskog rata napisao utopistički roman Philip Dru, administrator: Story for Tomorrow, u kojem predlaže stvaranje svetske socijalističke države sa jedinstvenom privredom i armijom, kojom bi upravljala anglosaksonska financijska oligarhija. Diktatora te i takve države savetovala bi 12 odanih mudraca. Haus je predviđao da će odlučujuću ulogu u nastanku ove socijalističke imperije odigrati njegova država (USA) i 'Liga Naroda'.
Post je objavljen 26.05.2011. u 18:29 sati.