Osjećam se užasno, izdjanički, pokvareno, nezahvalno, osjećam se kao da sam smeće neko. Toliko toga su mi pružili, a ja njima tako, tj. ne samo njima već i sebi. Oni me nagrade, puste me svuda, a ja tako. Naime, radi se o školi. Ove godine sam potpuno zaribala. I da znam da je kasno, znam da je prekasno za ispravljanje ocjena, jer imam tri čiste jedinice koje se doista ne mogu ispraviti. Fizika i matka su mi ubitačne, to mi nikako ne ide, pa to znam da mogu za popravak koliko toliko naučiti, jer znam da bez pol beda puštaju, prošle godine sam se uvjerila. Ali problem je u raski i mom hrvatskom. Rekla mi je da imam pravo na ispravljanje dvije negativne, a ja ih imam više od pet. Znam da nema šanse da fiziku ili matematiku popravim, jer sam im se zamjerila i sada mi najmerno nedaju nikakvu šansu osim popravka. Ali i to sam si sama kriva jer imam dug jezik i jer sam pomalo hiperaktivna. Nije im jasno da ne mogu sjediti na satu 45 minuta mirno, da moram imati onu svoju žutu minutu. Ali eto to sam sama kriva. I sada ne da mislim da ću past razred, već mi je to zagarantirano. I tako mi je teško zbog tog, tako se osjećam glupo i jadno. Pokvarena sam. Oni su mi toliko toga dopustili, od izlazaka do pušenja. A ja tako. Em zbog sebe si radim štetu, umjesto da sam se koliko toliko potrudila, jer doista meni ne treba puno, meni je dovoljno 15 min i ja sam gotova s učenjem da sam na vrijeme učila. Ali sada je to malo žešći problem, toliko sam u govnima da se ne mogu izvuć iz njih. Samoj sebi uskačem u trbuh, ali tako mi i treba kad sam se cijelu godinu glupirala, izlazila i samo mislila na to kako izać van i slagati starcima da sam učila. Da sam se bar potrudila učiti kada dođem doma, ne ja odmah sjedam na laptop ili komp, zavisi kako kada. Ja sam jedno pokvareno derište koje je nezahvalno i tako mi sada treba, i ako budem imala kaznu, a sigurna sam da ću imati, sama sam si kriva. Šta nisam mislila ranije na to? Bila sam glupa. Ovo mi nije ni malo trebalo. Voljela bih vratit vrijeme unazad, ali ne ide to nikako. To je nemoguće. Iskreno, osjećam kako me u plućima steže, kako me oko srca boli, ali baš taj osjećaj, ne da si ga zamišljam, već doista to osjećam. Ne mogu više ovako, pucam. Plačem svaku večer, jer sam takva kakva sam, ali zar sam morala biti takva. Pa nisam retardirana, da nisam mogla naučiti, ali meni je bilo do zajebancije. Evo mi sada te zajebancije, sve mi se naplaćuje. Da sam ranije ovako razmišljala ništa se od ovog nebi desilo, ali nisam ranije mislila. Nadam se da će mi jednog dana to oprostiti nekako, ali znam da sam ispala šugavo govno i da sam sama kriva i da mi tako treba jer ih nisam slušala. I mnogi me tješe, ja znam da bi oni voljeli da im uspije u tom tješenju, ali iskreno neuspjeva, jer znam da ništa neće biti uredu, vidim to. Idem sada, volim vas sve, puse
Post je objavljen 25.05.2011. u 18:37 sati.