U gradu po mojem izboru, najveći su dragulji ljudi koji mi pomažu da pobjegnem od same sebe. Oni me, dakle, zovu na kavu (jer im treba neka usluga), zovu na izlet, (jer nemaju auto pa se grebu za prijevoz), zovu tamo-amo, a ja se rado odazivam samo onda kad mi je same sebe previše. Pa onda uđem u njihove živote, i tamo mi oni pričaju o svojim problemima, teškoćama, iskustvima, planovima, promašajima, ljubomorima, mislima, zaključcima i svemu tome kao da je neki big dil, a ja im na to samo kimam glavom i gledam ljude u prolazu. I svi sretni i zadovoljni.
Onda se vratim u to svoje i sva sam sretna jer sam negdje bila.
Post je objavljen 19.05.2011. u 14:24 sati.