Sviće novi dan i pretvara se u život...
dok traje....... polako...…trošeći moju snagu,
puna krivnje mislim na one koje silno volim,
a ne dajem im sebe koliko bi htjela.
Zarobljene snage u vrtlogu života,
kad možda nam se čini da uzeo je više nego nam je dao,
osvrčući se s čežnjom preko pognutih ramena
bacajući pogled na davne, neodsanjane snove....
sada znam....... da ipak imam sve.
Dok kazaljke života klize polagano,
minute ove naše pretvarajuć' u sate,
govore mi tiho, šapću mi da trajem,
jer dan još jedan ide svome kraju.
Dok u stvari…....ja samo, čitavo to vrijeme,
treperava od strepnje, uzdrhtala od nestrpljenja,
čekam zoru.....kada misli moje beskrajem zaplove,
sjajnim od zvijezda, od oblaka sivim.
Čekam…...da pod magličastim velom tišine
ovog dragog, uspavanog grada,
misli ove moje..... pretoče se u riječi,
i donesu spokoj ovoj izmučenoj duši.
Zagreb, 27. 2. 2004.
Post je objavljen 22.05.2011. u 18:43 sati.