Nekako me napušta moja datumofobija.
Dobro je to. Ove godine Datum pada taman pred Uskrs. Mislim, Uskrs, jako mi je bitno to sa uskrsnućem i Isusom i to...mo'š mislit. Jaja, luk, šunkica su ono što me veseli. Sve to puno bolje prija na zraku. I zelenilo i proljeće i Maša koja se sama izvede u šetnju. Najs.
(računa na prste, zbunjuje se, diže digitron na kompu)
Prije 18 godina je Datum takođe pao u subotu. Eh, da nije možda ga danas ne bi ni pisala velikim slovom. Taj dan je bio čisto ok. Počeo je burekom od sira i pranjem Wartburga (više nema te praonice, tamo kod škole)a završio bacanjem buketića.
Kasnije su krenule pizdarije Datuma. I razvijanje datumofobije.
Zadnji zbilja veliki zajeb se dogodio prije (fuck! zašto sam ugasila digitron) 9 godina. Nisam ni primjetila da je zajeb, na taj dan, tek kasnije. A sad, 9 godina kasnije nekako si kontam da i nije bio neki zajeb, dugoročno gledano.
Izgleda da sam ja obrnuta od Balaševića, kod mene je sećanje smešna lupa koja krupne stvari usitni.
Enivej, prvo sranje prije 18 godina - pa mir 9 godina.
Drugo sranje prije 9 godina - pa mir 9 godina.
Znači za tri dana će mi se desiti veliko sranje, ako sam dovoljno praznovjerna da vjerujem u to.
A nisam. Odlučno odbijam zabrinuti se.
Jer putujem taj dan.
Jer sam već dugo mirna i sretna.
Jer ne dam praznovjerju da me sjebe.
Za one koji žele znati više:
to mi je i dalje najdraži cvijet
Post je objavljen 20.04.2011. u 11:14 sati.