Jutros sam se probudila s mišlju još jedan dan u kojem ću morat pazit kome što govorim. S M. se nisam čula od srijede, osim jedne info poruke u petak. Dođem jutors na fax i NJIH DVIJE pričaju, pričaju kao da se ništa nije desilo. I imaju ono "joooooooj pa ti ne znaš, e mislim ti reć već par dana, al nikako". I ja sam pa malo je reći ostala PAF!
Niko niš ne priča. Niko niš ne zna, a one se ponašaju kao da je početak veljače i sve je super.
Ja? Ja se osjećam povrijeđeno, jer sam barem mislila da zaslužujem da mi se kaže da su se pomirile. Nakon pustog navlačenja 2 mjeseca, nakon višesatnih slušanja priča po 55. put, valjda zaslužujem neko objašnjenje. Nešto, nešto malo, nešto bilo što. I sad sam grozno. Ne želim o tome razmišljati, ali ne mogu prestat. Izluđuje me to.
I eto, točno je onako kako sam rekla da će biti. Ja sam izvukla najdeblji kraj.
Moram se negdje ispuhat, ovo tu je najlakše. Pričam u ekran, ne gleda me niko i ovako je najlakše.
Post je objavljen 18.04.2011. u 21:00 sati.