Ponekad bi mogla sebe nazvati proračunatom osobom. Ili je to možda samo neki oblik proračunatosti. Recimo, ne volim prosjake, nisu mi simpa. Ne sviđaju mi se ljudi koji drže ispruženu ruku i plaču nad svojoj sudbinom. Vjerojatno imam novaca puno manje od njih, i znam da me lažu. Zato volim ulične svirače, oni pošteno rade. I oni imaju vjerojatno puno više novaca od mene, ali imaju fer odnos, sviraju, nije mi bitno kako sviraju, bitno mi je da nešto rade. Da se na ovaj ili onaj način trude da im daš kunu. Nije to zbog mene, ja nemam nikakvu korist od njihovog rada, iako nekad baš uživam u dobroj uličnoj glazbi, nego zbog njih. Ne bi se trebali osjećat loše jer zarađuju, za rad, za svoj trud, dobiju lovu. Možda cili moj stav ima veze sa vlaškim korjenima, ali ja jednostavno mislim da prosjak mora imat stila i da mora držat do sebe, da ne smi bit jadan i kukavan. Jer na taj način drži i do onog od kojeg prosi. Prosjačenje bi trebalo biti zanat, ne nametanje, čovjek koji ti daje kunu trebao bi imat potrebu dat ti tu kunu a ne da je ti izvučeš od njega.
Kad naletim na prosjake, koji tako mole i plaču imam grižnju savjesti šta ih ignoriram, i mislim se možda me onaj od gore iskušava, možda sam se trebala smilovat. Ali držim se svojih životnih načela, ako me varaš - radi to sa stilom, molim te.
Negdi oko Božića, na vrata firme nam je došao jedan čovjek, pružio mi ruku, pogledao u oči, predstavio se. Na jedan neobičan način ispričao mi priču kako mu je umro stari, kako čeka pomoć od socijale, kako doma ima gladnu dicu. Priča bi bila logična da smo bili protagonisti nekog američkog božičnog filma. Otvorila sam takuin i izvadila zadnjih 20 kuna, stvarno zadnjih. Al neću kukat, da ne bi ko mislio da prosim. Nekako mi se ta cila priča dojmila pa sam sve to ispričala kolegicama, koje su mi opet rekla da nisam normalna, a žene kompetentne da to prosude...
Nije me bilo briga, nisam žalila, dapače čak nisam mislila ni da nisam normalna, mislila sam se ako je lagao za nešto mu je ipak trebalo, a ako nije učinila sam dobro djelo, osim toga on se stvarno potrudio.
Nakon misec ponovo taj isti lik na vratima, sa istom pričom. Ha znači lagao je, al nema veze, zna je pogodit moment, zna je složit priču, zna je zaradit.
Danas , opet, ustvari ovaj me događaj nagnao da napišem ovaj post.
Gospodin na vratima u odijelu, ne baš novom al eto. dobar dan, trebao bi mi šef. Nema ga, možda vam ja mogu pomoć. Greška u koracima, moja greška u koracima.
Ma znate ja sam iz gradske uprave, bla bla, bla
Otiša mi je vozač, a u autu, mobitel, takuin, i svi dokumenti....
Vratit će se za uru vrimena, a ja bez duvana i tija bi popit kavu.
Molim vas posudite mi da mogu sist u Bellevueana na kavu i zapalit duvan, vratit ću vam lovu i donit pašte.
Odem u kancelariju, otvorim takuin, 20 kuna, eh, kolegica trči za mnom i govori jesi li ti luda, to ti je neki žicaroš. Ma baš me briga, ne može to svako razumit.
Čua je komešanje, ja umirem od smija, mislim se pa šta da me laže, radi to sa stilom, osim toga ja stvarno ne bi imala srca uskratit čoviku taj gušt da zapali i popije kavu.
Reka je da će donit bombonjeru, ma ne triba šjor, samo mi dođite vratite lovu, ono čisto zbog mene, da se ne osjećam glupasto i iskorišteno, jer ko bi normalan povirova u tu priču..
Ma ustvari neću se ljutit čak ni da mi ne vratite, dobro ste to odradili, nismo se osjećali jadno ni vi ni ja.
Evo ura već odavno tuče, biće mu je lipo na suncu, sad će on svaki tren još samo jedan dim i srk kave...
Post je objavljen 15.04.2011. u 12:47 sati.