Marketing
Naslov? Hmm...
Toliko riječi, a nisam u stanju oblikovati normalnu rečenicu. Teško mi je pisati, a piše mi se. Na kraju dana sam tako umorna da se samo onesvijestim u krevet. Previše sam na svojim granicama fizičke izdržljivosti, a toliko posla me još čeka. A i ovdje mi je postalo teško pisati, jer moram previše razmišljati koliko smijem napisati, što smijem napisati o sebi, jer da, i dalje tvrdim da je ovo moj privatni dnevnik sa pravom javnosti. I želim da takav ostane, ali ta javnost koja mi je do nedavno bila totalno mutna i nejasna i nisam imala pojma tko me čita i dalje ne želim znati tko me čita, više nije baš toliko nejasna i mutna. Dosta ljudi me prepoznalo (no shit Sherlock, naravno da je bilo samo pitanje vremena) i čudan mi je osjećaj.
Jer naravno, teško je bilo mene odvojiti od onoga čime se bavim i čime ću se baviti u bliskoj budućnosti. I naravno da sam sebe, takva kakva jesam i u RL prenijela ovdje. Ok, ne možda skroz u potpunosti, ali dovoljno da se shvati, ako se slučajno naleti na ove prostore. Nije bilo namjerno, bilo je jednostavno prirodno.
I sad bih vam mogla pričati o svojim intimnim strahovima, a mnogo ih je u zadnje vrijeme. Ali neću vas time zamarati, a i teško mi je još mnogo toga vrebalizirati. Pojavila se ta neka prepreka između mojih misli i ovih prstiju koji tipkaju. Možda je povezano s ovim gore napisanim o neanonimnosti – ne znam, ali nije ni bitno.
Nije da sam ljuta na sebe, nisam. Ali me počelo opterećivati što više nemam onih tekstova u jednom dahu. Znate ono kada vas nešto toliko oduševi/iživcira/raspizdi i slično da jednostavno imate toliko inspiracije da riječi same dolaze. I ne, nemojte misliti da mene ništa ne oduševljava ili raspižđuje, oh itekako me svašta nešto potegne za jezik i itekako se svašta događa, ali jednostavno ne ide to pisanje trenutno baš.
Iako, obično kada napišem ovako nekakav žalopojkast tekst, već sutra dobijem poriv za nekakvim ozbiljnijim pisanjem. Da, vidjet ćemo. Postajem proračunata. Ah 
.
I tako, ne nadzire se odmor nigdje na vidiku. Medo je ispalio na živce prošli tjedan, po svoj prilici i ja ću uskoro. Jedva čekam ljeto i odmor. Pravi odmor, već isplaniran i sa avionskom kartom u džepu. Trenutno je to moje svjetlo na kraju tunela. Ovo ljeto.
Još malo. Samo malo.
Post je objavljen 11.04.2011. u 23:59 sati.