„Često se setim Kafke. Dubok je nauk njegova iskustva. Razmotrimo za trenutak Kafkinu situaciju. On živi u Pragu, u Češkoj. Ali ne piše na češkom, već na jednom jeziku u Češkoj manjinskom, on piše na nemačkom. Pa ipak, Kafka nije Nemac, on je Jevrejin koji ne piše na hebrejskom, kome judaizam ne nudi nikakvo rešenje, koji svom ocu piše:
'Tvoj judaizam za mene je iscrpljen.'
To je, dakle, ta čudovišna Kafkina situacija, njegova neukorenjenost, bezdomnost, lišenost.
Nemac među Česima, Jevrejin među Nemcima, i obrnuto, Nemac među Jevrejima i Čeh među Nemcima. Kafka je uvek pripadnik manjinskog, marginalnog, onoga što nema svoju zemlju i svoj dom.
Nije li nam ostavio u nasleđe jedno iskustvo neophodnosti izmeštenosti, kliženja, nužnosti odbijanja identiteta koji bi nas sveo samo na jednu obalu?
Jer, ako smo od više obala, onda je drugi nepresušni rezervoar čije nam prisustvo neće ugroziti gravitaciju.“
(Iz eseja: Dozvoliti drugog )
Dragan Velikić, O piscima i gradovima, 2010.
Post je objavljen 11.04.2011. u 13:41 sati.