Viđenje Jakova kod Hegesipa
Ukratko o ovom viđenju
Za našu studiju Hegesipovo svedočenje o Jakovu kao nazireju, esenu i prvosvešteniku je od prvoklasnog značaja. Imamo citiran i preveden kraći pasus kod Jeronima, i naveden nešto duži pasus kod Eusebija. Ovaj drugi, inače, naznačuje da je Hegesipovo svedočenje u skladu sa onim što o Jakovu govori i Klement Aleksandrijski, te da je podrobnije ('Historija Crkve', II, 23, 19).
Latinski tekst
(Hegesippus: Commentariorum, lib. V - Hieronymus: De viris illustribus, cap. 2)
Suscepit Ecclesiam Hierosolymorum post Apostolos frater Domini Jacobus, cognomento ...
Prevod
Nakon Apostolâ, Jakov – brat Gospodnji, prozvan Pravednik, postao je glava Crkve u Jerusalimu. Mnogi su se odista zvali Jakovom. Ovaj je jedini bio svet od majčine utrobe. On nikada nije pio vina niti žestokog pića, nije jeo mesa, nije strigao kosu, nikada se nije mazao sa uljem ili banjao. On jedini je imao privilegiju da ulazi u Svetinju nad Svetinjom, jer odista nije nosio vunene haljine već samo /bele/ lanene; on je sam ulazio u Hram i molio u korist naroda, tako da za njegova kolena beše smatrano da su stekla tvrdoću kamilinih kolena.
Osvrt
Zašto je Jakov od rođenja bio svet? Zato što je se rodio u svetoj porodici, zato što ga je sveta Devica od njegovog rođenja odgajala i pripremala za sveti život, baš kao i Isusa, svoga prvorođenca. Jakov je se rodio u Egiptu (gde je se sveta Porodica pred Herodovim gnevom sklonila), među tamošnjim prahrišćanskim isposnicima, terapeutima, koji su kao posvećenici (redovnici nazireji) živeli sveto i čisto. Jakov nikada nije strigao svoju (dugu) kosu, baš kao i pravi doživotni nazir, posvećenik Svetla.
Da li je za onog koji je pomazan Božijim Uljem bilo dostojno da se radi prikazivanja u svetlosti ovoga sveta maže ukrasnim uljima? Da li je za onog ko je okupan Hristovom Banjom, koji je u Duhu nanovorođen, bilo dostojno da ide i izležava se u svetovne banje, javna kupatila gde je često vladala razuzdanost i blud? Maloazijski crkveni spisatelj Apolonije (II stoleće) razotkriva frigijske, montanističke proroke: »Da li prorok odlazi u banju, da li dovodi u nepriliku oči, da li voli ukrašavanje ...?« (Eusebije: Historija Crkve’, V, 18) Za zabludelog novatijanskog episkopa i dijalektičara Sisinija Sokrat svedoči da je dvaput sedmično odlazio u banje (‘Historija Crkve’, VI, 22) Trulski sabor zabranjuje da se sveštenici i monasi, pa i laici, kupaju po banjama zajedno sa ženama (prav. 77) i Judejcima (prav. 11), što sve ukazuje na zavladalu sveštenoslužiteljsku degradaciju koju su čak i pagani prebacivali hrišćanima.
Po mojsijevskom Zakonu u Svetinju nad Svetinjom (gde je nekada stajao Kovčeg Zaveta) smeo je ulaziti samo prvosveštenik Hrama, i to jedanput godišnje: na veliki Dan izmirenja (Jom qippur). Zato što je od rođenja živeo sveto, zato je i Jakov kao nazirej pri Hramu i predstojatelj nazirejskih razreda mogao da ulazi u Svetinju i svetinju nad Svetinjama, Dephir (hebr.: Qodeš Qodašim) Solomonovog Hrama. Jakov, koji je živeo među terapeutima, nazarenima i esenima, vršio je i hramsko-sveštenu razrednu službu, koju je ranije imao i nazir Zaharija, Jovanov otac ('Luka', 1:5), čak više on je pod sobom imao 24 nazirejska razreda. U vreme rane Jerusalimske Crkve, Jakov kao njen anđeo, pod sobom je imao opet 24 starešine. – Kada je Jakov odeven u bele lanene, nazirejske haljine, ulazio u Hram, da bi prineo mimirisni kad, on je se dugo molitveno zadržavao u njemu, moleći za narod koji je se kajao; gorljiva molitva je upravo duhovno kađenje pred Bogom ('Otkrivenje', 8:3). – U Svetinji (Hekhal) Hrama je se, inače, nalazio zlatan, stalno upaljeni sedmokraki svećnjak (simbol sedam Snaga Duha Svetog), zlatan kadioni oltar i pozlaćen stol za hlebove predloženja, na koji je svake subote, "pred lice Božije", stavljano na njega (od strane krvnog sveštenstva) dvanaest svežih hlebova koji bi ostajali do naredne subote. Flavije objašnjava da je u svetinji bilo »mnoštvo nagomilanih mirišljavih stvari za kađenje, ...« ('Judejski rat', I, 7, 6) Kadioni oltar je simbolisao sveti i predani život u Bogu, no Flavije ima nešto drugačije objašnjenje: »... Kadioni oltar, sa trinaest vrsta tvari za kađenje koje su uzimane iz mora, te iz nenastanjene i nastanjene zemlje, označavalo je da je sve od Boga i da Bogu pripada.« (V, 5, 5)
Kako su nazirejima mogle da postanu i žene, to su i one služile posvećenički u Hramu. Tako u vreme Isusovog rođenja tu nalazimo proročicu Anu: »Bila je i proročica Ana, Fanuelova kći iz plemena Aserova; ona beše vrlo stara, od svoga devojaštva živela je s mužem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri godine, nije napuštala Hram služeći Bogu postom i molitvom noću i danju.« ('Luka', 2:36-37) – Po 'Jakovljevom Protoevanđelju' i mlada Isusova majka je bila posvećenica u Hramu: »Marija nastavi da živi u Hramu kao naučena golubica, primajući hranu svoju iz ruke anđela.« (8:2)
Ako je Isusov brat Jakov još od začeća i rođenja bio Božiji posvećenik, nazir, koliko pre je bio i sam Isus. Zapravo cela Isusova porodica bila je nazirejski orijentisana. U samom Nazaretu, koji je bio u blizini nazarenskog monastira na Gori Karmel, bilo je mnogo nazira. Zato su i Isusovi rođaci posle Gospodnjeg Vaznesenja vodili prevashodno Crkvu u Jerusalimu; najpre Jakov Pravednik, a potom Simeon, sin Kleope, brata Isusovog oca Josipa: »Oni staju na čelo Crkve ili kao rođaci Gospoda ili zbog toga što se ne ustežu ispovedati svoju veru.« (Eusebije: ‘Historija Crkve', III, 32, v.: III, 11; III, 20) Nazivajući Solomonov Hram Domom Svoga Nebeskog Oca ('Luka', 2:49), Gospod time pokazuje i Svoje poštovanje prema nazirima koji su službovali u Hramu. I posle Gospodnjeg Vaznesenja Hristovi sledbenici su se sa nazirima sastajali u Hramu: »Svakodnevno su bili stalno i jednodušno u Hramu, ...« ('Dela', 2:46) - »Petar i Jovan su išli gore u Hram u vreme molitve, u deveti čas.« (3:1, v.: 3:3.8.11) - » Preko apostolskih ruku zbivali su se mnogi znaci i čuda u narodu; a svi su bili jednodušno u Solomonovom tremu.« (5:12, cp.: 'Jovan', 10:23)
Helenski tekst
(HĄ źśť—‘¤‘ •ť¤•, ’™’›™źť •' – Eusebius: Historia Ecclesiastica, II, 23)
4. ”iade/xetai th\n e)kklhsiżan meta\ tw˝n a)posto/lwn o( a)delfo\j tou= kuriżou ą...
Prevod
4. Brat Gospodnji, Jakov, nasledio je nadzor nad Crkvom zajedno sa Apostolima. Od svih on je nazvan Pravednikom; jer tu behu mnogi koji nosaše ime Jakov. On je bio svet /= nazirej/ od utrobe svoje majke. 5. Nije pio vina ni žestokih pića, nije jeo mesnu hranu, brijač se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. 6. Samo njemu je bilo dopušteno da uđe u Sveto Mesto. Jer on nije nosio vunene već lanene haljine. I on je po običaju ulazio u Hram sam, i često je nalažen kako kleči na kolenima i moli se za otpuštenje grehova naroda; njegova kolena su tako postala tvrda poput onih kod kamile, zato što je se on svagda molio na kolenima i tražio oproštaj za narod. 7. Zbog svoje nenadmašne velike pravednosti on je prozvan Pravednik i Oblije /ho Díkaios kaí Lblías/, a to znači „zaštitnik naroda", što stoji u saglasnosti sa onim što su proroci objavili u vezi sa njim.
8. Neki iz sedam sekti, koje su postojale u narodu, a koje sam već spomenuo u svojim 'Sećanjima' /Eusebius: HE, IV, 22,7/, upitali su Jakova: "Šta su to Vrata Isusova"? – I on im uzvrati da je On /= Isus/ Spasitelj. 9. Za dobitak ovih reči neki poverovaše da je Isus Mesija. A gorepomenute sekte nisu verovale ni u Vaskrsenje Hrista, ni u to da će On doći da bi svakome čoveku dao po njegovim delima. Ko je pak poverovao, taj je za to dugovao Jakovu. 10. Pošto su mnogi poverovali /u Hrista/, takođe iz vlasti, to dođoše u smutnju Judejci, i književnici, i fariseji, koji stadoše kazivati, da ako se tako nastavi sav narod će se ugledati na Hrista. Zato svi zajedno pođoše Jakovu i rekoše mu: "Preklinjemo te, obuzdaj narod; jer oni su zabludeli obazirući se na Isusa, kao da je On Hristos. Preklinjemo te, ubedi sve, koji će doći za svetkovinu Pashe, u vezi Isusa; jer mi svi imamo pouzdanje u tebe. Mi i sav narod držimo tebe svedokom, da si ti pravedan i ne obazireš se na ličnosti. Ti, stoga, ubedi mnoštvo da se ne vodi zabludom u vezi Isusa. 11. I sav narod, i svi mi takođe, imamo pouzdanje u tebe. Stani, dakle, na vrh Hrama, da sa tog visokog položaja ti možeš biti čisto viđen, i da se tvoje reči mogu lako čuti od sveg naroda. Jer sva plemena, sa mnogobošcima uz to, doći će zajedno zbog Pashe." – 12. Pomenuti književnici i fariseji tako postaviše Jakova na vrh Hrama i povikaše: "Ti Pravedniče, u koga bi svi mi trebali da imamo poverenje! Narod je u zabludi o Isusu Raspetom; objavi nam šta su to Vrata Isusova." – 13. I odgovorio je on gromkim glasom: "Što mene pitate o Sinu Čovečijem? On sedi na Nebu s desne strane Velike Sile i doći će na Oblacima Nebeskim." - 14. A kada mnogi behu potpuno uvereni i proslaviše Jakovljevo svedočanstvo, rekoše: "Hosana Sinu Davidovom!" - Ovi isti književnici i fariseji rekoše opet jedni drugima: "Grdno smo pogrešili ponudivši da iznese takvo svedočanstvo o Isusu. No popnimo se i strovalimo ga, kako bi se prepali i nepoverovali mu." 15. I oni povikaše: "Oo! I Pravednik je takođe u zabludi!" - Oni ispuniše napisano kod 'Isaije': "Hajdemo ukloniti pravednika, jer on je neprijatan nama. Stoga će oni jesti plodove svojih činjenja." /cp.: 'Isaija', 3:10-11/ - Tako se oni popeše i zbaciše Pravednika. 16. I rekoše jedni drugima. "Hajdemo kamenovati Jakova Pravednika". 16. I počeše bacati kamenje na njega, pošto on nije poginuo od pada, već, povrativši se, stao je na kolena, govoreći: "Gospode Bože, Oče, molim Te, oprosti im jer ne znaju šta čine!" – 17. Tako dok ga oni behu obasipali kamenjem, jedan od /nazirejskih/ sveštenika i sinova Rehavovih, sin rehavitski, o kojima je kazivao prorok Jeremija, povika, govoreći: “Stanite! Šta vi činite? Pravednik se moli za vas”?« - 18. A jedan od njih /onih koji su ga kamenovali/, nekakav suknar, uze palicu sa kojom je valjao haljine, i udari Pravednika po glavi. I tako je on mučenički postradao. I oni pokopaše njega na komadiću zemljišta uz Hram. I ostaci njegovog spomenika još uvek su uz Hram. On postade istinski svedok, i Judejcima i Helenima da je Isus Pomazanik. Uskoro potom opsede ih Vespasian.
Osvrt
Iako Hegesip, u ovom narativnom okviru, ne spominje prvosveštenika Hanana Mlađeg, očigledno je da je on vukao konce koji su doveli do Jakovljevog mučeničkog stradanja. Kao što je Kajafa sa prvosveštenstvom bio u velikoj i gorkoj zavisti spram Isusa zato što je svojim mudrim besedama i pronicljivim poukama pridobijao narod, tako je i Anan sa sektanskim vođama bio kivan na Jakova. Želeo je da ga odvrati da narodu svedoči za Isusa, da Ga ne potvrđuje kao Božijeg Pomazanika. Hanan je očigledno, i sam ulazeći u Svetinju, mnogo puta u njoj nalazio molitveno zadubljenog Jakova, što je bolo njegove častoljubive oči: »Prvosveštenik je sa njima /= sveštenicima "bez mane"/ ulazio u Hram /= u Svetinju Hrama/, nego samo subotom iza novomesečje ili ako se svetkovao neki otački praznik ili svenarodna svetkovina tokom godine.« (Flavije: 'Judejski rat', V, 5, 7) - Kada judejske starešine od Jakova traže da pred narodom odrekne da je Isus – Hristos (Mesija), Vrata Spasenja, to pokazuje da ga duboko nisu poznavale. Sam Spasitelj za sebe svedoči: »Zaista, zaista, kažem vam, Ja sam Vrata za ovce. Svi koji su došli pre Mene - lopovi su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše. Ja Sam Vrata; ako ko uđe kroz Mene, biće spasen, ulaziće i izlaziće, i pašu će nalaziti. Lopov dolazi samo da ukrade, zakolje i upropasti; Ja sam došao da imaju Život i da ga imaju u izobilju.« ('Jovan', 10:7-10) Hrist je i Vrata, i Vratar, i Ključ Vratiju koja vode u Večni Život. I one koji su u Hristovoj Lađi Vrata Hada, Vrata Tame i Smrti nikad neće nadvladati ('Matej', 16:18).
Jakova, koji je kao najugledniji nazirej godinama služio u Hramu, postavljaju na vrh Hrama, da pred masom, koja mu je verovala, odbaci Hrista. Kad Pravednik, nasuprot očekivanjima sektanskih starešina, potvrđuje Isusa kao Spasitelja, književnici (pismoznalci) i fariseji ga nemilosrdno bacaju sa Hrama. No taj pad mu ne nanosi smrtnu ranu. Oni uzimaju da ga obasipaju kamenjem. No ni to ga ne dokrajčuje. Tada ga bedno, palicom ubija jedan suknar, koji je bio u masi koja je kamenovala Pravednika. Jakov Pravednik, koji je se ceo život u Hramu na kolenima molio za narod, i u poslednjim trenucima svog zemaljskog života, uzima da se ponizno na kolenima moli za narod, da mu Bog oprosti. Jer on je, iz Isusovih najava, znao da na Jerusalim dolazi teško vreme, najstrašnije vreme. I on je svojim molitvama želeo da se mnogi pre strahota koje će doživeti u ratu sa Rimljanima (počeo 66. g. ne.) otrezne, okaju svoje grehe, kako bi našli milost u Boga: »... Tada će biti velika nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će biti.« ('Matej', 24:21) A izlazeći na golgotsko stratište Isus ženama koje su ga pratile i kukale nad njegovom nesrećom uzvraća: »Kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za svojom decom. Jer, eto, idu dani kada će govoriti: "Blažene su nerotkinje, i utrobe koje ne rodiše, i dojke koje ne dojiše". Tada će početi da govore gorama: "Padnite na nas!", i bregovima: "Pokrite nas. ('Luka', 23:28-30) - Oni koji su verovali da je teška Vespasijanova opsada Jerusalima došla kao Božija kazna i zbog Jakovljevog mučkog stradanja, svakako su bili u pravu. U svojoj Poslanici, na neki način, sam Jakov Pravednik, protivnik bezdušnik i tlačiteljskih bogataša, proriče svoju mučeničku smrt: »Osudiste, ubiste pravednika; on vam se ne protivi.« (5:6)
Pred napadima razjarenih judejskih poglavara u zaštitu Jakova otvoreno jedino ustaje jedan od nazirejskih sveštenika u Hramu, neki esen (rehavovac, cadokit); dakle neki Jakovljev saslužitelj.
Viđenja Jakova kod Klementa Aleksandrijskog
Ukratko o Klementovim viđenjima Jakova
U svojim 'Ćilimima' (StrMmateis) i 'Primerima' (HypotypMseis) Klement Aleksandrijski se kratko osvće i na Jakova, prvog anđela Crkve u Jerusalimu, predstavljajući ga kao istinskog hrišćanskog gnostika. Klementovi 'Primeri' samu su fragmentarno sačuvani, kod poznijih Spisatelja.
Helenski tekst
(Ą ź¤Ą ©Ł•™Ł, ’™’›™źť Â' – Eusebius: HE, II, 1, 3)
Pe/tron ga/r fhsin kaiě ąIa/kwbon kaiě ąIwa/nnhn meta\ th\n a)na/lhyin tou= Swth=roj, ...
Prevod
Jer oni kažu da Petar i Jakov i Jovan nakon Vaznesenja našeg Spasitelja, iako su i kod našeg Spasitelja uživali prednost /= bili počastvovani/, nisu kasnije težili časti, već izabraše Jakova Pravednika za episkopa Jerusalima.
Osvrt
Jakov koji je pominje uz Petra i Jovana jeste Jovanov brat; Jovana i Jakova Zevedejeva ('Matej', 4:21), zbog njihove revnosti, Gospod ih je nazvao Boanrgés – 'Sinovi groma' ('Marko', 3:17; v.: 'Luka', 9:54). Pored Petra i Jovana i Jakov Zevedejev je bio istaknut Apostol (cp.: 'Matej', 17:1; 26:37; 'Luka', 8:51). Primus i Sekundus u svojoj redakciji Proto-Evanđelja Jovana i Jakova prikazuje častoljubivo ishitrenim Apostolima: »Tada Mu priđe majka sinova Zevedejevih sa svojim sinovima klanjajući se i moleći nešto od Njega. A on joj reče: "Šta hoćeš?" - Reče mu: "Reci da ova dva moja sina sednu jedan s Tvoje desne a jedan s leve strane u Tvome Kraljevstvu." - A Isus odgovori i reče: "Ne znate šta ištete. Možete li ispiti čašu koju ću Ja piti?" - Rekoše Mu: "Možemo". - Reče im: "Čašu Moju ćete ispiti, ali sesti Meni s desne ili leve strane, to ne dajem Ja, nego će pripasti onima kojima je pripravio Otac Moj." - I čuvši desetorica rasrdiše se na dva brata. A Isus ih dozva i reče: "Znate da vladari naroda gospodare nad njima i velikaši ih tlače. Među vama da ne bude tako; nego koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi, i koji hoće da bude među vama prvi, neka vam bude sluga; kao što Sin Čovečiji nije došao da Mu služe, nego da posluži i da život Svoj da kao Otkup za mnoge.« ('Matej', 20:20-28; slično: 'Marko', 10:35-45) – Velik pred Bogom jeste onaj koji izvršava Božije Zapovesti, koji je Bogu ugodan, koji služi Zakonu i bližnjima koji žive za zajedništvo u Bogu i Bogom.
Posle Vaznesenja Gospoda, Petar nije mogao da bude izabran za episkopa Crkve u Jerusalimu, jer je već bio određen da u Hristovo Ime bdije nad celom Crkvom, nad Vaseljenskom Crkvom. Jovan (ljubljeni Učenik) i Jakov Zevedejev bili su dokazani sledbenici, ali Jakov Pravednik, Isusov Brat, bio je mnogo duže od njih na svetome putu, bolje od nih je poznavao Hristovu reč, i bio je najpogodniji da dobije nadzor nad središnjom pomesnom crkvom, nad Jerusalimom, gde je već služio u Hramu kao sveštenik-nazirej. Jakova Zevedejeva je, inače, pogubio Herod Agripa I (41.-44. g. ne.) u vreme haranja velike gladi: » U ono vreme latio se kralj Herod da zlostavlja neke koji su pripadali Crkvi. I pogubi mačem Jakova, brata Jovanova.« ('Dela', 12:1-2)
Helenski tekst 2
(Ą ź¤Ą ©Ł•™Ł, ’™’›™źť –' – Eusebius: HE, II,1, 4-5)
4. ąIakwŻb% t%˝ dikaiż% kaiě ąIwa/nnv kaiě Pe/tr% meta\ th\n a)na/stasin ...
Prevod
Jakovu Pravedniku, i Jovanu, i Petru, Gospod je posle Svoga Vaskrsenja predao znanje, ovi su ga pak predali ostalim Apostolima, a ostali Apostoli – Sedamdesetorici /Učenika/, među kojima Barnaba beše jedan. Behu, pak, onamo dva Jakova: jedan nazvan Pravednik, koji je bačen sa vrha/krova Hrama i bio štapom za valjanje sukna tučen do smrti, i drugi kojem je odrubljena glava.
Osvrt
Klementov izveštaj se nešto razlikuje od Hegesipovog po pitanju ukaza kako je tačno stradao Pravednik. Po Hegesipu, videli smo, navodi se da je Jakov nakon zbacivanja s vrha Hrama bio obaspen kamenjem, a tek onda štapom ubijen, dok Klement ne pominje, odnosno izostavlja kamenovanje, i ukazuje da je Jakovljev zemaljski život okončao štap nekog njegovog mrzitelja. Kamenovanje je inače, kod Jevreja, bio čest metod kojim su u afektima činili linč. Znamo da su još Mojsija hteli kamenovati ('Izlazak', 17:4; 'Brojevi', 14:10).
Klement Aleksandrijski, hrišćanski gnostik (grč.: h gnMsis = 'znanje') koji je proučavao i heretičku 'gnozu', iznosi predanje da je ponajprije Jakovu Pravedniku, Jovanu i Petru Vaskrsli Gospod ponajprije preneo duhovno znanje. Jakov je i pre toga bio umudren posvećenik. Posle Svog Vaskrsenja, do Vaznesenja, Gospod je, bez pojedinačnih isključivosti, poučavao istrajno celo Bratstvo, i ko je imao u duhu otvorene oči i uši, on je mogao da primi te pouke. Na početku gnostičkog heretičkog spisa 'Pistis Sofija' iznosi se da je Isus navodno čak 11 godina proveo, posle Svog Vaskrsenja, u poučavanju učenika.
Helenski tekst 3
(Ł¤ˇ©ś‘¤•™Ł, ’™’›™źť ‘', 11, 3)
ąAll' oiá me\n th\n a)lhqh= th=j makariżaj s%Żzontej didaskaliżaj para/dosin eu)qu\j a)...
Prevod
Svi oni /kod kojih sam učio/, sačuvavši istinito predanja blagosloveng učenja, (primljenog) neposredno od svetih Apostola, Petra, i Jakova, i Jovana, i Pavla, nasledivši ga kao sin od oca (iako nekolicina behu slični očevima), došli su po Božije zaveštanje upravo da nam polože ovo nasleđe i apostolsko seme.
Osvrt
Klement Aleksandrijski (oko 150.-217. g.) je učio, slušao hrišćansku nauku kod mnogih znamenitih učitelja onog vremena (II stoleća), koji su bili iz Helade, iz Velike Helade (donji deo Italije naseljen Helenima), iz Kelesirije, iz Egipta, iz Asirije, iz Palestine. Po imenu on pominje ponajprije Pantena, koji je propovedao Hristovu reč u Indiji i bio starešina katehetskog učilišta u velikoj Aleksandriji. Klement smatra da su svi oni verno sačuvali predanje i učenje Apostola (koji nisu preživeli Prvi jevrejski ustanak), što je malo verovatno; oni su zapravo sačuvali redakciju hrišćanske nauke i hrišćanskog učenja s kraja I i početkom II stoleća. Kao nosioce istinskog hrišćanskog predanja Klement ponajprije nabraja Petra - (prvog) pontifa vaseljenske Hristove Crkve, i Jakova Pravednika – prvog anđela središnje i matične pomesne crkve, Crkve u Jerusalimu, - što je ukaz koji odgovara istini.
Viđenje Jakova u 'Evanđelju po Hebrejima'
Ukratko o ovom Evanđelju i ovom viđenju
'Evanđelje po Hebrejima' imamo danas samo fragmentarno sačuvano; prvobitno je zabeleženo na aramejskom jeziku hebrejskim, kvadratnim slovima (Jeronim: Adversus Pelagium, III, 2). U Jeronimovo vreme izdanje na hebrejskom jeziku bilo je sačuvano u Kesarejskoj Biblioteci, koju je prilježno sabrao mučenik Pamfil. Po Nikeforovoj metrici ono je imalo 300 redaka manje nego ‘Evanđelje po Mateju’ kakvo danas poznajemo. I Epifanije u 'Panarionu' ukazuje da ebionitska evanđelska verzija ne sadrži puni poznati tekst 'Evanđelja po Mateju' (haer. 30, 13). Evangelium Secundum Hebraeos pored Jeronima Stridonskog pominju i Kiril Jerusalimski, Origen, Klement Aleksandrijski, te Eusebije podozrivo govoreći o nekim kanonskim knjigama: »Neki među te knjige svrstavaju i ‘Hebrejsko Evanđelje’ (kath' Hebraíoys eyaggélion). Njega najviše od svih vole Jevreji koji su i predali Hrista.« (‘Historija Crkve’, III, 25, 5) Eusebije dalje iznosi da su ebioniti prihvatali samo ovaj redukovani evanđeljski tekst (zato se on naziva i 'Evanđelje prema ebionitima'), koji je očigledno nastao redakcijom i pozamašnim skraćivanjem aramejskog 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici'; 'Hebreje' je koristila i neka nazarenska sledba, koja je ovaj sastav smatrala izvornim 'Matejem' (Jeronim', 'Tumačenje Mateja', tum. 12:3). Inače, ovo Evanđelje je filolog Jeronim sa aramejskog (sirijskog) preveo na helenski i latinski.
Prema jednom latinskom fragmentu sačuvanom u 'Znamenitim muževima' (De viris illustribus, 2) Jeronima Stridonskog, sam Isus, kao dokaz Svoga vaskrsenja, sluzi velikog sveštenika Kajafe predaje laneni prekrivač u kome je za pogreb obavijen, a bratu Jakovu, koji je se zavetovao da će postiti sve dok ne vidi Gospoda, razdeljuje hleb.
Latinski tekst
(De viris illustribus, cap. 2 - Jacobus frater Domini)
Dominus autem cum dedisset sindonem servo Sacerdotis, ivit ad Jacobum, et apparuit ei. ...
Prevod
»"No Gospod, pošto je dao Svoje platno sluzi Sveštenikovom, pokaza se Jakovu" (jer Jakov je se zavetovao da neće jesti hleba od onog časa u kojem je pio iz čaše Gospodnje dok ne bude video sopstvenim očima Njega ustalog od onih koji su usnuli). I opet, malo potom, /Evanđelje/ kaže: "Donesi sto i hleb, reče Gospod". I odmah potom je dodano: "On uze hleb, i blagoslovi, i razlomi, i pruži Jakovu Pravedniku, i reće mu: Brate Moj, jedi ovaj hleb, jer Sin Čovečiji je ustao od onih koji su usnuli.«
Osvrt
Ovaj evanđelski tekst ima jasnu težnju da iznese kako je se Vaskrsli Gospod u Bratstvu najpre znamenitom posvećeniku Jakovu pokazao. Ebionitima, koji su za asketski život bili prilježniji nego prednikejski hrišćani, Jakov kao asketa i posvećenik je više uzorno odgovarao nego bilo koji drugi Apostol ili Učenik Hristov. Jakov se hoće predstaviti i kao onaj koji je u vreme Poslednje Večere pio od Hristove čaše, što svakako odgovara istini.
Viđenje Jakova u Jeronimovim 'Znamenitim muževima'
Ukratko o ovom viđenju
Učeni latinski bogoslov i prevodilac Eusebius Hieronymus Stridonensis (oko 347.-420. g.).) u listi znamenitih muževa ranog i nikejskog hrišćanstva (De viribus illustribus sive cathalogus de scriptoribus ecclesiasticis), na prvo mesto stavlja Simona Petra a odmah zatim Jakova Pravednika. O Jakovu pišući, više prenosi ono što Hegesip i Josip Flavije izveštavaju, a manje iznosi svoje lične poglede o Pravedniku.
Latinski tekst
(De viris illustribus, cap. 2)
Jacobus, qui appellatur frater Domini (Galat. I, 19), cognomento Justus, ut nonnulli ...
Prevod
Jakov, koji je nazvan brat Gospodnji, sa nadimkom Pravednik, kao što neki smatraju sin Josipov od druge žene, međutim, kako se meni čini, sin od Marije, sestre od matere našeg Gospoda, koju Jovan spominje u svojoj Knjizi, nakon stradanja našeg Gospoda odmah određen od Apostola za biskupa Jerusalima, napisao je jednu poslanicu, koja se računa među sedam Opštih Poslanica, i staviše nju pojedinci pripisuju nekome drugom, i smatraju je samo objavljenom pod Jakovljevim imenom, a postepeno, kako je vreme prolazilo, zadobila je punovažnost. /.../
I tako, on je upravljao Crkvom u Jerusalimu trideset godina, što doseže do sedme Neronove godine, i sahranjen je blizu Hrama sa koga je bio bačen. Njegov nadgrobni kamen sa njegovim natpisom bio je veoma poznat do opsade Tita i do kraja Hadrijanove vladavine. Neki od naših spisatelja smatraju da je on ukopan na Maslinskoj Gori, međutim oni su nejasni.
Osvrt
Jeronim, koji Jakova vidi kao jednog od sina istoimene sestre blažene Marije (Adversus Helvidium, 11-12), s pravom zapaža da je Pravednik odmah posle Spasiteljevog Stradanja (i Vaznesenja) postavljen za predstojatelja Crkve u Jerusalimu. Njegovu sveštenu vladavinu matičnom Crkvom proteže do sedme godine Neronove (Nero Claudius Caesar Augustus Germanicus, 54.-68.) carske vladavine, dakle do 61./62. g. ne. Ako je Gospod najverovatnije postradao 36. g. ne., a tad i Jakov zaređen, tada je Pravednik središnjom pomesnom Crkvom upravljao nešto manje od 30 godina. Pošto je bio visoki nazirejski sveštenik u Hramu, ništa nije neobično ako je sahranjen u blizini Solomonovog Hrama, i što je njegov grob bio poznat do kraja Hadrijanove (Caesar Traianus Hadrianus Augustus) vladavine (117.-138. g.).
Viđenje Jakova u 'Evanđelju po Tomi'
Ukratko o ovom viđenju
U 114 izreka pripisanih Isusu u gnostičkoj zbirci nazvanoj 'Evanđelje po Tomi', jedna od njih soterološki glorifikujuće pominje i Isusovog brata Jakova Pravednika.
Koptski tekst
('Evanđelje po Tomi', logion 12, 1-2)
peje Mmachths NIS je tNsooun je knabwk NtooTN nim pe etnaR noq exrai" ejwn peje IS ...
Prevod
1 Učenici rekoše Isusu: »Mi znamo da ćeš Ti otići od nas. Ko će biti naš predvodnik«? – 2 Isus im reče: »Bilo gde da ste, idite ka Jakovu Pravedniku, za koga su nebo i zemlja došli u postojanje".«
Osvrt
Gnostički heretici su imali proklamativno veličanje Jakova, koje je išlo, kako vidimo ovde, do blasfemije. Onaj radi koga je Svet stvoren, jeste Hristos Božiji, Logos; apostol Pavle ukazuje: »... Mi imamo jednoga Boga Oca, od Koga je sve i za Koga smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz koga je sve postalo, pa i mi - njegovim posredstvom.« ('Korinćanima', I, 8:6) I ne samo da je sve kroz Hrista postalo ('Jovan', 1:3), već i radi Hrista: »On je slika nevidljivoga Boga, Prvorođeni sveg Stvaranja, jer je u Njemu stvoreno sve što je na Nebesima i na Zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to Prestoli, ili Gospodstva, ili Poglavarstva, ili Vlasti; sve je Njegovim posredstvom stvoreno i za Njega. I On je pre svega i sve u Njemu ima svoje postojanje.« (‘Kološanima’, 1:15-17) - Kao što je Hrist medijatorski stožer Stvaranja, tako je i Središte Dela Otkupljenja i Spasenja, odnosno On spašava Svet koji je kroz njega i za Njega sazdan: »Sve je, naime, od Njega, kroz Njega, i za Njega.« (‘Rimljanima’, 11:36) – Kada "gnostici" kosmogonijska preimućstva, umesto Isusu Hristu pripisuju Jakovu, oni time i implicitno pokušavaju obesnažiti apostola Pavla i njegovu reč.
Viđenje Jakova u 'Evanđelju po Egipćanima'
Ukratko o ovom Evanđelju i ovom viđenju
Fragmentarno sačuvano ‘Evanđelje po Egipćanima’, koje je verovatno delom izvedeno iz Proto-Evanđelja, pominju Klement Aleksandrijski ('Šarenica', III, 9, 64, III; 13, 92; III, 9, 63), Origen, Hipolit, Teodot, Epifanije govoreći o sabelijanima, antitrinitarnim modalistima (Panarion, haer. 62, 2). Nas ovde interesuje Koptski pseudoesoterični traktat ‘Sveta Knjiga Velikog Nevidljivog Duha’, u kolofonu imenovan kao 'Evanđelje po Egipćanima' (koji nema sadržajne veze sa istoimenim sastavom koji pominje patristička literatura), nastao je krajem III stoleća među Setovim gnosticima u Egiptu. Kroz inkantancije, diskursivno neartikulisane sekvence glasova daju se navodna skrivena imena Nebeskog Oca, iako se na početku sastava iznosi da se Božije ime ne može izustiti. U završnici manuskripta se iznosi da je data knjiga skrivena s nadom da će jednom dospeti u ruke izabranog roda. U Nag Hammadi Biblioteci ovaj traktat se javlja u dve vrlo slične verzije (koje su neovisno jedna o drugoj prevedene sa helenskog): u trećem i četvrtom kodeksu. Kao i većina pseudognostičkih spisa i ovo "Evanđelje" koje prikazuje Setov život je jedan veliki narativno-ukazni mitološki mutljag, pogotovo u svom prvom i drugom delu gde govori o fenomenalizujućim emanacijama iz Duha, odnosno poreklu, očuvanju i izbavljenju Setove rase. Ime Jakovljevo susrećemo u himničkom delu kada se iznosi kako je Veliki Set oboružao oklopom znanja svoje istine, nepobedivom moći neuništvosti one koji su rođeni i oduzeti.
Koptski tekst
(NHK, cod. IV, II, p. 75, 24 – p. 76, 4 – Priređeno prema: Nag Hammadi Studies, IV. Edited by Alexander Bohlig, Frederik Wisse, and Pahor Labib. Leiden, Brill, 1975.)
au[w au]ouwnx nai" ebol Nninoq etaxeratou I"ESEA MASAREA I"ESSEDEKEA pimo ou ...
Prevod
75, 24 I ukazaše im se | 25 moji veliki pratioci /= parastasi, pomoćnici/: Jesseos | 26 Mazareos Jessedekeos, | 27 živa voda, i veliki upravitelji: /= stratezi/ | 28 Jakob Veliki /= Pinob/, i Theop[emptos], | 76, 1 i Jsaouel, i onaj koji presedava | 2 nad milošću: Mep[..]el, i oni koji | 3 presedavaju nad istočnicima istine: | 4 Mihea, i Mihar, i Mnesinou, ...
Osvrt
U kodeksu III ovaj tekstualni deo stoji u 64, 9-16. Složeno ime (u nominitivu dato kao) Jesseos Mazareos Jessedekeos susrećemo i u IV, 78, 10-13 ("O zbilja istiniti - Jesseos Mazareos Jessedekeos , o živa vodo, o dete djeteta, o slavno ime, ..."), odnosno u IV, 75, 25; III, III, 64, 10; III, 66, 10 (u vokativu dato). Susreće se i na kraju 'Otkrivenja po Adamu' (V, 85, 30). Ovo ime možemo jasnije pročitati i protumačiti kao koptsku verziju imena Jesej (Esen) Nazaren Jessedekej (Cadokit). Pošto ono stoji pred Jakovljevo ime, jasna je aluzija da spisatelj zapravo ima esenski, nazarenski i cadokitski karakter Jakovljevog lika; on ga potvrđuje kao velikog duhovnog stratega. Helenski izraz za sadukeja je ho saddoukaíos, pa je moguće da je autor helenskog izvornika imao nameru da kroz dato višesložno ime i sledbu sadukeja "postavi" na dokazani pijedestal koji su zauzimali eseni i nazareni. U III, 64, 13 Jakovljevo ime je dato kao IakMbos, dakle uz bolje prevodilačko uvažavanje helenskog predloška.
Viđenja Jakova u Eusebijevoj 'Historiji Crkve'
Ukratko o ovim viđenjima
Najvažnije svari o Jakovu Eusebije (koji je imao uvid u mnoge drevne hrišćanske spise) iznosi dajući citate od Hegesipa i Klementa Aleksandrijskoj. U svojoj 'Historiji Crkve' u deset knjiga, delu koje tretira prva tri stoleća razvoja hrišćanstva (do 324. godine Eusebije se više puta osvrće na harismatski Jakovljev lik. Ti osvrti su jako dragoceni izvor za potpunije sagledavanje Jakovljevog lika i dela.
Helenski tekst 1
(•šš›—Ł™‘Ł¤™š— ™Ł¤źˇ™‘, ’™’›™źť ’', š•¦‘›‘™źť ‘', 2)
To/te dh=ta kaiě ąIa/kwbon, to\n tou= Kuriżou lego/menon a)delfo/n, oŔti dh\ kaiě ouÂtoj ...
Prevod
U to vreme i Jakov, koji je nazvan brat Gospodnji, pošto je poznat kao sin Josipov, a Josip je smatran za oca Hristovovog, jer Devica, budući zaručena za njega, i pre nego što su se sastali oni, otkrila je da je začela od Svetog Duha, kao što sveti zapis Evanđeljâ poučava, - ovaj isti Jakov kome su ljudi od starine i dali ime Pravednik, zbog njegove izuzetne čestitosti, kako kazuju, prvi je izabran na episkopski prestol Crkve u Jerusalimu.
Osvrt
Eusebije Jakovljevo stradanje nadovezuje na kamenovanje đakona Stefana; i Stefan i Jakov su svojom časnom smrću proslavili Božije Ime. Ipak, između Stefanovog i Jakovljevog mučeničkog stradanja prošlo je dosta godina. I mnogo pre nego što je došao na presto Jerusalimske Crkve Jakov je poštovan zbog svoga ćudorednog življenja. A zašto je tako širokoj masi ljudi bio poznat kao takav? Zato što je služio u Solomonovom Hramu, i tu, štaviše, bio visoki nazirejski dostojanstvenik, sveštenik.
Helenski tekst 2
(Historia Ecclestiastica, lib. II, cap. 23, 1-3. 19-20)
23, 1 ąIoudaiÍoiż ge mh\n tou= Pau/lou Kaiżsara e)pikalesame/nou e)piż te th\n ...
Prevod
23, 1 Kada je Pavle zatražio Kesarov sud i Fest ga otpravio u Rim, Judejci, izgubivši nadu za ostvarenje svojih zamisli protiv njega, okrenuše se protiv Jakova, brata Gospodnjeg, kome su Apostoli poverili episkopski prestol u Jerusalimu. 23, 2 Sledeća drska mera beše preduzeta protiv njega. Dovevši ga na svoj skup, tražili su da se on pred celim narodom odrekne vere u Hrista. On pak, nasuprot svem očekivanju, prouznese pred svom masom smelu i slobodnu reč, koju oni nisu očekivali, da Spasitelj i Gospodar naš Isus jeste Sin Božiji. Oni ne mogaše da podnesu svedočenje toga čoveka, kojega su svi zbog njegovog savršenog življenja, mudroljubivog i blagočestivog, smatrali najpravednijim. Ubili su ga, koristeći se anarhijom, koja je uzrokovana zbog činjenice da je Fest umro tačno u to vreme u Judeji, i da je Provincija tako ostala bez namesnika i poglavara. /.../
23, 19 Jakov je tako doista jedan značajan čovek i čuven među svima zbog svoje pravednosti, tako da su razumniji među Judejcima smatrali da je bezočni prestup koji je nad njim izvršen zapravo uzrokovao opsadu Jerusalima, koja se zbi odmah posle njegovog mučeničkog stradanja. 20 Josip nije ni najmanje oklevao da posvedoči o tome u svojim zapisima; evo njegovih izvornih /= aramejskih/ reči: "To je se desilo Judejcima kao kazna za Jakova Pravednika, brata Isusa, nazvanoga Hristom, jer su ga Judejci ubili iako je bio veliki pravednik".
Osvrt
Opsada i strašno stradanje Jerusalima nije došlo samo kao Božija kazna zbog stradanja Jakova Pravednika, već i zbog stradanja Isusa Hrista, i svih proroka, pravednika, i svih nedužnih krvnih žrtava koje su sveštenici-mesari prineli u Hramu: »... Evo vam šaljem proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim sinagogama i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva pravedna krv, prolivena na zemlji, od krvi Abela pravednoga do krvi Zaharije sina Barahijina, koga ubiste između Hrama i Žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj. Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k tebi, koliko puta htedoh da skupim tvoju decu, kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, i ne htedoste. Eto, ostavlja vam se dom vaš pust.« ('Matej', 23:34-38; v.: 'Jeremija', 26:18) - Upravo i opsada Jerusalima u Prvom jevrejskom ustanku je se desila kada je se za Pashu u grad okupila milionska masa.
Citat koji ovde Eusebije sa referencom daje i pripisuje Josipu Flaviju, danas ne susrećemo u njegovim delima; moguće je da je se Eusebije premeo, i Flaviju je pripisao autorstvo ovog zaključka, koji je pripadao nekom drugom starijem spisatelju. No odmah potom, Eusebije precizno citira drugo i sačuvano Flavijevo svedočanstvo o Jakovu (II, 23, 21-24) iz dvadesete knjige 'Judejskih starina', o kome smo već podrobnije govorili. Verovatno je pronicljivije ako taj citat vidimo kao sastavni deo izgubljenog aramejskog izvornika 'Judejskog rata', koji je nastao pre helenskog prevoda (za potrebe Helena i Rimljana) načinjenog od strane samog autora koji odbacuje druge nekritičke povesti judejsko-rimskog rata: »... Odlučih da za žitelje Rimske države prevedem na helenski historiju koju sam ranije za gornjoazijske barbare sačinio na njihovom maternjem /= aramejskom/ jeziku. /.../ Parćani, Babilonci, daleki Arabljani, mojim nastojanje bili su tačno obavešteni o tome kako je rat nastao, i o strašnim patnjama i konačnom ishodu rata.« (De bello Judaico, I, 1.3) – U helenskom prevodu 'Rata' Josip je verovatno sam izbacio pominjanje Isusovog imena, koje je bilo mrsko rimskoj vlasti; naime, čineći helenski prevod i redakciju svoje povesti Rata Josip je pre njegove konačne redakcije, svojim dobrotvorima – Vespasijanu i Titu, davao svoj rukopis na uvid i pregled. Sam Titus Vespasianus Augustus (79.-81. g.) je svojeručno naredio da se Flavijev 'Rat' objavi kao jedno verno prikazivanje jevrejsko-rimskog rata (Josephi vita, 363).
Helenski tekst 3
('Historija Crkve', III, 7, 8-9)
8 tau=ta d' aÄn eiă diżkaion e)piqeiÍnai, aÁ ge/noit' aÄn parastatika\ filanqrwpiżaj th=j ...
Prevod
8 Potrebno je, međutim, kazati o tome kako je pokazalo čovekoljublje Preblagog Proviđenja: tokom celih četrdeset godina posle zločina, učinjenog nad Hristom, odložena je bila njihova pogibelj. U tim godinama još su bili u životu mnogi Apostoli i Učenici, i sam Jakov, prvi tamošnji episkop, koji je proglašen bratom Gospodnjim. Grad Jerusalim je bio mesto njihovog prebivanja, a oni su za njega bili /= obezbedili mu/ neprobojni bedem; 9 jer Božiji Nadzor je dugotrpeljivo čekao, da se oni pokaju zbog učinjenog, kako bi zadobili oproštaj i spasenje. I uz tako veliko dugotrpljenje On im je još poslao začuđujuća predznamenja onoga, što će se sa njima dogoditi, ukoliko se ne preobrate.
Osvrt
Apostoli i Jakov su za Sveti Grad uistinu bili neprobojni bedem, dok zločini i hajke Judejaca protiv Crkve i Hrista nisu dosegli do Neba. Božija Milost je ta koja nam posle zgrešenja, a pre sazrevanja negativne setve, daje dovoljno vremena da uvidimo, priznamo i okajemo svoje grehe: »I dadoh joj vremena da se pokaje, ali ona neće da se pokaje za svoje bludničenje.« ('Otkrivenje', 2:21) Jer Bog ne želi da niko od nas smrtno strada, već da svi nađu Život i uđu u Njega. S druge strane, kada čovek puno greši, a kazna ga "ne sustiže", pokazuje pak da je čovek izgubio Božiju milost koja ga vodi spasenju. – U starozavetnoj 'Knjizi o Joni' susrećemo poučnu priču, gde prorok Jona stiče u veliki asirski grad Ninivu, da bi njihovim brojnim žiteljima najavio da će za četrdeset dana doživeti pogibelj, ukoliko se ne pokaju. I Ninevljani su ozbiljno uzeli tu proročku opomenu, stali živeti u pokorništvu, i tako odvratili Božiji Gnev od sebe.
Pre opsade (67. g.) i razaranja Jerusalima i Solomonovog Svetilišta (70. g.), njegovi žitelji su na brojne načine bili opomenuti od Boga, pozvani na preumljenje i otrežnjenje. O tim opominjućim znamenjima, koja nisu uzeta u obzir od žitelja Svetog Grada, govori i Flavije u šestoj knjizi svoje 'Historije Judejskog ratovanja protiv Rimljana (Historia Ioydaikoy polemou pros RMmaioys): nad Gradom je blještela zvezda koja je ličila na mač /= krst/, a tokom cele godine nad Gradom je stajala kometa; pred Ustanak, na Praznik beskvasnih hlebova, oko devetog časa noći, veliki žrtvenik je obasjala strahovita svetlost skoro pola sata, a za istu svetkovinu, žrtvena krava je usred Svetilišta otelila jagnje; istočna vrata unutarnjeg predvorja Svetilišta, tako teška da su ih dvadesetorica ljudi s mukom zatvarala, iako zatvorena prevornicom i zasunom, oko pola noći su se sama od sebe otvorila (davši znamenje da će neprijatelj naći prolaz u Svetilište i Hram). Drugom jednom prilikom, pre Sunčevog zalaska, nad celom okolinom Jerusalima, u vazduhu su se ukazala bojna kola i naoružani bojni redovi kako jure kroz oblake i opkoljavaju gradove; na Pedesetnicu, kada su sveštenici ušli u unutrašnje dvorište Svetilišta, začuli su buku i šum, a zatim i mnogozvučni glas: "Hajdemo odavde"! Poljodelnik Isus, Hananov sin, nekih 7-8 godina pre Rata (dakle od počeo je da oglašava po Gradu njegovu pogibelj, pokolj naroda i rušenje Solomonovog Svetilišta (VI, 5, 3).
Helenski tekst 4
('Historija Crkve', knj. IV, pogl. 5, 1-4)
1 Tw˝n ge mh\n e)n ¸Ierosolu/moij e)pisko/pwn tou\j xro/nouj grafv= s%zome/nouj ou)...
Prevod
1 Hronologiju /= vreme služenja/ episkopa jerusalimskih ja nigde nisam našao sačuvanu u zapisu; jer predanje kaže da su svi oni kratko živeli. 2 Iz pismenih izvora ja sam samo saznao da je do opsade pod Hadrijanom, njih bilo petnaest, koji su prejemstveno smenjivali drug druga, da su svi oni bili po poreklu Jevreji, i da su Hristovo učenje primili iskreno, tako da su ljudi, koji bi mogli o tome suditi, došli do ubeđenja da su oni bili dostojni episkopskog služenja. Sva Crkva je se kod njih sastojala od Jevreja koji su poverovali, počev od vremena Apostolâ pa do onih koji su doživeli datu opsadu, kada su Judejci, opet podigavši ustanak protiv Rimljana, bili pokoreni nakon oštrih bitaka. 3 Kako od tog vremena episkopa iz obrezanja više nije bilo, to ih treba nabrojati, počevši od prvoga. Prvi je bio Jakov, nazvan brat Gospodnji; drugi - Simeon; treći – Just; Zakhej – četvrti; peti – Tobija; šesti – Beniamin; Jovan – sedmi, osmi – Matej; deveti – Filip; deseti – Seneka; jedanaesti – Just; dvanaesti – Levije; trinaesti – Efrem, četrnaesti – Josip, i poslednji, petnaesti – Juda. 4 To su bili jerusalimski episkopi koji su živeli između apostolskog i gore spomenutog vremena; svi su oni bili od obrezanih.
Osvrt
Kada se kaže da su svi jerusalimski episkopi do Hadrijanove (117.-138.) opsade Jerusalima bili obrezani, iz obrezanja /ek peritoms/, to nam ne kaže da su oni podržavali obrezivanje, već samo da su po poreklu bili Jevreji, koji su od davnine tradicionalno-kulturološki praktikovali obrezivanje. Posle sloma Drugog judejskog ustanka (132.-135. g. ne.) predvođenog razbojnikom i lažnim mesijom Bar Kohbom ('Sin Zvezde'), Caesar Traianus Hadrianus Augustus je zabranio svim Jevrejima da kroče na zemlju u okolini Jerusalima, koji su naselili strani narodi. Oni su mogli samo jednom godišnje, na dan rušenja Solomonovog (Herodovog) Hrama, da uđu u Sveti Grad . U čast imperatora (A)Elija Hadrijana novopodignuti Sveti Grad je nazvan Aelija - Aelia Capitolina. Tada su episkopi Crkve u Jerusalimu (koji su predsedavali u Peli) počeli da dolaze iz neznaboštva, i prvi od njih bio je Marko (Eusebije, HE, IV, 6, 4; V, 12).
Uobičajno se smatra, mada je to vrlo problematično, da su svi svi hrišćani, pošto su znali Hristova proroštva o uništenju Jerusalima, na vreme sklonili preko Jordana, u Pereju i grad Pelu (III, 5), u Arabiju (gde je se pojavila i ebionitska frakcija), te u planine Gileada i Bašana. U svome spisu De ponderibus et mensuris Epifanije Kiparski iznosi da su Hristu verni žitelji Jerusalima, od anđela Božijeg razumeli da će Grad opsesti i zauzeti neprijateljska vojska, pa su se blagovremeno preselili u Pelu, ostavši tamo do vremena cara Hadrijana. Ukazujući na progon rane Crkve od strane Jevreja, u Eusebije iznosi da su posle kamenovanja Stefana, obezglavljivanja Jakova Zebedejeva i ubijanja Jakova, episkopa Hristovog u Jerusalimu, Jevreji na brojne načine nasrnuli na živote ostalih apostola, koji su izgnani krenuli da pronose Evanđelje i drugim narodima: »... Ljudi koji su pripadali Crkvi u Jerusalimu, povinujući se otkrivenju koje je pred Rat dano tamošnjim uvaženim muževima, napustili su Grad i preselili se u jedan grad Pereje zvan Pela. I kada oni koji su poverovali u Hrista dođoše onde iz Jerusalima, onda, pošto je kraljevski grad Jevreja i čitava zemlja Judeja bila potpuno lišena svetih ljudi, Sud Božiji sustigao je, na kraju, Judejce, jer veliko je bilo njihovo bezakonje pred Hristom i Njegovim Apostolima; i potpuno beše zbrisan s lica zemlje naraštaj tih nečastivaca.« (‘Historija Crkve’, III, 5, 3; cp.: 'Solunjanima', I, 2:14-16) – Donekle je besmisleno tvrditi i smatrati da su svi hrišćani, bez obzira na preteća ratna pustošenja, napustili Judeju i Jerusalim pre opsade i razaranja Svetog Grada, jer su Sveta Zemlja i Jerusalim bili teritorijalni stožer hrišćanstva. Mnogi hrišćani, a među njima možemo i videti i apostola Jovana (cp.: 'Jovan', 21:22), ostali su u Jerusalimu do Opsade, verujući i znajući da će se Gospod pojaviti i izbaviti ih iz te nevolje, baš kao što je i obećao ('Matej', 24:1-35)
Eusebije pripoveda kako je Simeon nasledio Jakova: »Posle Jakovljevog mučeništva i zauzeća Jerusalima koje ga je odmah pratilo, rečeno je da su oni Apostoli i Učenici Gospodnji, koji su ostali u životu, došli skupa sa svih strana, sa srodnicima Gospodnjim po telu (jer mnogi od njih takođe behu još živi), i stali su se savetovati koga uzeti za dostojnog naslednika Jakova. Svi oni su se jasno saglasili da je Simeon, sin Kl/e/opin, koji se i u Evanđelju spominje, dostojan episkopskog trona ove parikije /= Jerusalima/. On je bratić, kao što oni kažu, Spasitelju. Hegesip piše da je Kl/e/opa brat Josipov.« (III, 11) – Naravno, nije tek nakon pada Jerusalima Simeon izabran za episkopa Jerusalima, već odmah nakog Jakovljevog stradanja. Toliko dugo, u tim prelomnim i teškim vremenima, katedra matične Crkve nije nikako smela da bude upražnjenja, a u Jakovljevom okruženju bilo je mnoštvo čestitih posvećenika.
Pošto su Jakov Pravednik (36.-62. g. ne.) i Simeon (62.-107.) najduže upravljali Crkvom u Jerusalimu, da se zaključiti da su brojni ostali episkopi, do Hadrijanove opsade, predsedavali matičnom Crkvom uglavnom tek po godinu-dve-tri. To dalje implicitno ukazuje, da su oni stradavali pod inteziviranim progonom Sinagoge i Imperije. Iako su Jevreji pod rimskom vlašću trpeli teror, stvarni i najdublji izvor dva njihova ustanka nije oslobađanje od rimske vlasti, već je zapravo satansko preko judejskih ekstremista i terorista (koje su bodežari najbolje oličavali) htelo da razbije jerusalimsko hrišćansko i zatre svaki trag na njega i njegove izvorne literalne spomenike i literalnu baštinu.
Kada je nazaren Simeon, Isusov rođak (sin Isusovog strica Kleope – cp.: 'Luka', 24:18.34; 'Jovan', 19:25) dobio jerusalimsku katedru posle Isusovog brata, nazireja i esena Jakova, to ne ukazuje na nekakav isključiv i protekcionističko-dinastički princip nasleđivanja u Crkvi Jerusalima, već prevashodno to da je Crkva za predstojatelje izabirala istinski posvećene i upućene ljude, koji su od svojih najranijih dana pripadali nazarenskom i esenskom redu Crkve, a takvih je tada bilo najviše u Isusovom, odnosno Josipovom i Marijinom rodu; taj rod je i Pashu beskrvno obeležavao, baš kao što je bilo u početku zapoveđeno, izazivavši tako bes okorelih i fanatizovanih mojsijevaca. Hegesip (što prenosi Eusebije), govori o Simeonovom stradanju u vreme kada je rimska vlast paranoidno tragala za Davidovim potomcima: »Neki od tih /judejskih/ heretika podigoše optužbu na Simeona, sina Kleope, rekavši da je on hrišćanin i potomak Davidov. Tako je on i postradao, sto i dvadesete godine od rođenja, u vreme imperatora Trajana i konsula Atika.« ('Historija Crkve', III, 32, 3) – Eusebije, čak više, smatra da je Simeon bio jedan od onih koji je lično gledao i slušao Gospoda, čemu u prilog ide i njegova starost (III, 32, 4). Hegesip još ukazuje za prve jerusalimske predstojatelje i za Simeonovo mučeničko i slavno stradanje: »Oni dolaze, tako, i postaju vođe svake Crkve, kao svedoci i rođaci Gospodnji. I pošto duboki mir obuze svaku crkvu oni su preživeli sve do vladavine Kesara Trajana, sve do vremena kada je više puta pomenuti Simeon, sin Kl/e/ope, strica Gospodnjeg, oklevetan od strane nekih heretika, po istoj optužbi /= da je Davidov potomak, time i pretendent na judejski prestol/ pred konsulom Atikom. Mučen tokom mnogih dana, sve je zadivio svojim nepokolebljivim ispovedanjem Hrista, i naročito konsula, koji je se pitako kako to da starac od sto i dvadeset godina može podneti sve te muke. I onda odrediše da on bude raspet.« (III, 32, 6) – Davidovi potomci, očigledno su boli oči rimskim imperatrima, koji su bili opterećeni judejskim pobunama. Jer za judejskog kralja je se očekivalo da dođe iz Davidovog roda i judinog plemena. Dok su Hašmonejci imali samo prvosvešteničko dostojanstvo, Aristobul je, iako nije bio iz Davidovog kolena, stavio sebi kraljevski venac na glavu, odnosno ovenčao se i kraljevskim dostojanstvom (Flavije: 'Judejski rat', I, 3, 1). - Sam Eusebije u svojoj 'Hronici' (koju je na latinski dopunio Jeronim) iznosi da je Simeon raspet desete godine Trajanove, dakle 106./107. g.: »10 Trajano adversus Christianos persecutionem movente, Simon filius Cleophae, qui Jerosolymis episcopatum tenebat, crucifigitur.« (Col. 607)
Helenski tekst 4
('Historija Crkve', knj. VII, pogl. 19)
To\n ga\r ąIakwŻbou qro/non, tou= prwŻtou th=j ¸Ierosolu/mwn e)kklhsiżaj th\n e)...
Prevod
»Presto /= katedra/ Jakova, koji je prvi primio episkopat za Crkvu u Jerusalimu od Spasitelja i Apostola, i koji je, kao što božanski zapisi pokazuju, nazvan brat Hristov, sačuvan je sve do sada. Tamošnja braća, od naraštaja do naraštaja čuvaju njega, očigledno pokazuje svima kakvo poštovanje sveti muževa za njihovo bogoljublje čuvaju naši savremenici. I toliko o tome.«
Osvrt
I čuvanje Jakovljeve katedre sve do Eusebijevih dana, pokazuje koliki ugled je taj sveti čovek imao u prednikejskoj Crkvi.
Post je objavljen 10.04.2011. u 12:04 sati.