Marketing
Rodni kraj(4) - Pas u krevetu
Nisam ja Rodicu baš ozbiljno shvatila kad je rekla da ću kauč u kuhinji morati dijeliti s njom i sa psom, njenim najdražim ljubimcem, onim blentravim stvorenjem Ćoćom. Prošla me je jeza pri pomisli na pasa u krevetu, pa sam zaključila da je tako nešto nemoguće, i da mi Rodica nije mogla baš toliko prolupat u onom Zagrebu.
Mislim, ok, dugo već ja spavam sama, i taj usamljenički život ponekad doguli, teško pada, pogotovo kada i sve drugo pada - standard, kiša, i jedan izvjesni dio žemskog tijela koji te podsjeti da godine, majkuliim, lete. A ti još uvik spavaš sa plišanom igračkom. Tješi me ponekad ipak činjenica da si nisam izabrala nekakve tamo medeke i paseke nego plišanu žirafu. OK, možda jesam luzerica, ali san bar originalna luzerica.
Priznajem dakle da sam u takvim žalobnim trenucima usamljenosti znala nesmotreno pomislit: "Kvragu, da mi je makar neka beštija u kući...". Je, priznajem da sam imala takve trenutke slabosti. Ali unatoč toj slabosti i povremenim napadajima posvemašnje emotivno-fizičke izgladnjelosti, nikad, ali baš nikad nisam poželila krevet dijelit sa pasom. A ako bi već i pala tako nisko, onda bi si brate izabrala neku naočitu beštiju, a ne onog kukavnog Ćoću.
- Zafrkavaš me, jel'da? - s nadom sam buljila u Rodicu.
- Jok. Mislin, nisan ti ni ja nikad bila za to da se beštiju pusti u krevet, ali Ćoćo je bija taaako uporan! Morala san na kraju popustit! - odgovori Rodica, a ja padoh u očaj.
Blido san je gledala, i zaključila kako očito nije na vrime pobigla iz metropole i kako je njen povratak prirodi uslijedija mač tu mač prekasno za njeno psihičko zdravlje.
Čula san ja za puno takvih slučajeva bidnih Dalmatinaca u Zagrebu - odu (relativno) zdravi, a vrate se rastrojeni. A kako i ne bi, mislim, pogledaj samo te zagrebačke tramvaje koji poštuju vozni red, naprimjer. Kad odrasteš u Splitu ili Šibeniku di stvar dolaska autobusa nije pitanje voznog reda nego pitanje sriće i konstelacije zvijezda, moraš doživit stres. Pa onda oni zagrebački konobari. Pristojno ti se smješkaju, upotrebljavaju nekakve čudnovate arhaizme poput "Dobar dan" i "Izvol'te". Čovik doživi duboki kulturološki šok prid takvim izljevima ljubaznosti, a ako je još i Dalmatinac, takve ga nastranosti mogu zaista dovest do potpunog rastrojstva.
Recimo ja sam neki dan sa prijateljicom, gošćom iz Srbije, sidila u jednom kafiću na Bačvicama. Konobar je pet puta proša kraj nas, bez ikakve vidne namjere da nam se uopće obrati, a kamoli da nas posluži. Moja (neupućena) prija je uporno zazivala "Molim Vas..."
Pa opet
"Molim Vas...?"
Pa
"Molim Vas!!"
Dok nije pukla:
"Jebemlivam sve, mi bi nešto popile!!!!!"
Konobar začuđeno digne jednu obrvu, i lino se dogega do nas.
- Vi bi nešto popile? Pa šta niste odma rekle?
- Kako to mislite, nismo odma rekle? Ima pola sata da vičem "Molim vas!"!!
- A bogati, ja san mislija da se vi nešto molite, Bogu ili štajaznan, pa san mislija, nije lipo prikidat čovika u molitvi.
Prijateljica ostade u šoku, otvorenih usta, al' ja san bila mrtva ladna, pa to su naši splicki konobari, ako ti donesu piće imaš bit zahvalan i smatrat se blagoslovljenim sretnikom. I sad, kad navikneš na tako nešto, dođeš u oni Zagreb a ovi ti se itaju prid tebe sa "Dobar dan", "Molim lijepo" i "Hvala lijepa". Pa to bi potreslo i jače od nas, izdanke povišću pritrujenih nakupina škrtoga kamena i kvrgave masline i svekolike drače.
Post je objavljen 08.04.2011. u 10:10 sati.