Marketing
Prvi let - za pet!
Rokatanskog Prvog Stalnoplazećeg
sam za Novu godinu htio iznenaditi najbolje na svijetu, kako već dolikuje meni kreativnom te do ušiju zaljubljenom u ovog stasitog premilog petipolgodišnjaka.
Let avionom iznad Zagreba!
O, Ribo - Maradono, Kantono, Mesiju, a, ko je frajer, a!?
Pa sam ga pripremao, Roka, ne let, što se ispostavilo pogrešnim jer dvokrilci mnogo slabo lete na temperaturama ispod nule.
I tako smo čekali toplije vrijeme, a Rok bi me barem jednom tjedno podsjetio da na to ne zaboravim.
I onda je došao i taj dan, naš vikend, skupljanje kod mame, trpanje u Clia i vožnja na Pleso (prerano, pa smo uletili u sasvim fini parkić)
po iznenađenje od pred 4 mjeseca.
Ja na iglama, Rok na 70 od 100%.
Pitam ga jel zna di smo, on kaže da je tu jedanput već čekao mamu da sleti avionom.
Ode mi faktor iznenađenja u bunar, ali znao sam da jednu stvar prije toga Rok sigurno nije napravio.
Nije letio!
Vratimo li se malo u prošlost, riječ je o bistrom i pametnom dječaku kojem loptanje baš i ne ide (nije ni da ima na koga), ali zato rastura engleski i escape games i frizbee, i od prvih dana želi postati – pilot!
Pa sam bridio iznutra i veselio se kao kad sam onomad zvao najbolju frendicu na svoj grah.
Doduše, Klara je tad grah odbila jer je alrgična na ričet, ali plan “Rok + Avion” - jednostavno nije mogao da omane!!!
Bar sam tako mislio.
Ušli smo na ulaz za posebne putnike i morali na rendgen.
Rok se oduševio i prošao tri puta gore dole.
Onda je došao specijalni bus samo po nas i iskrcao nas kraj Cesne,
Rok je odmah krenuo pipat avionka, a ja sam mu ponosno išo reć da je njegovo iznenađenje…
“Auuu!”
“Kajebilo!?”
“Opeko sam si ruku na rep, topli je…”
OK, sunce voli lim, nije bed, nema mrtvih, ugurah ga brže-bolje u aviončić, desnim guzom podrapavši oplatu (mnogo su male te cesnice), zavežem
i krenem mu profesorski predano objašnjavat o čeme se tu radi uz svesrdnu pomoć izuzetno ljubaznog pilota Gorana.
Kako je u zadnja četiri mjeseca Rok ipak odlučio da će biti fotograf, tako mu je u rukama moj mali fotić, pa čovjek slika svoje noge, pojas, moj pojas i opće ne gleda van.
A onda smo zarulali i poletili.
I Rok je bio sretan.
I fotkao sve...
...i svašta...
Lepi nam je taj naš Zagreb.
Uz sitne primjedbe...
I gledali smo dimnjak kraj njegove kuće, i našu kuću,
i Savu, i crvene suncobrane na Dolcu, i derutni Maksimirski stadion, i vlakove i “Tata, pa ljudi su sitni kao mravi, a s autićima bi se mogli igrat kak su mali!”
Meni se pririgalo al njemu nije, i slikao je 50 fotki...
I taman kad smo trebali sletit, ja sav hepi, a Rok me primi za ruku i kaže “Tata, jedva čekam da vidim svoj poklon!”
Spuštanje.
Plaćam nemalu cifru za sasvim fer odrađeni posao pilotu sa www.jungsky.hr (ipak je to pol sata letanja Pleso – Jarun – Maksimir – Pleso) i gledam u Roka koji se ispravlja – “Ma ja sam mislio da ćemo ić negdje na more s avionom, ali i ovo je OK. Idemo sad kod Jane i Julije na tulum i trampulin?”
“Idemo na tulum.”, rekoh, a Rokatanski u mislima već na tulumu…
Zadnja fotka i odlazak na kotlić, frizbanje i kotlić za tatu.
Divan dan.
E jes ovaj život u biti jedan veliki tulum,
a ja tak volim tulume...
Ajd pivili!
Post je objavljen 07.04.2011. u 23:31 sati.