Nadam se da ovo neće čitat oni iz Društva za zaštitu životinja.
Moja familija u Šibeniku je imala puno dragih i neobičnih likova. Neki su bili pozitivci, neki baš i ne, ali nam je svima bila zajednička jedna stvar - volja za zajebancijom. Mi smo se dakle izrugivali sa svime. Sa politikom, sa osjećajima, sa nevoljama, sa zdravljem, ratom, mirom, sa drugim ljudima, sa nama samima i, naravno, sa beštijama.
U izrugivanju sa beštijama je prednjačija moj dragi ujac M. Moja Rodica, njegova kćer pak, iako je ka i ja uživala u provalama ujaka M., tj. svoga ćaće, ipak je pokazivala prema beštijama stav koji je pomalo odskaka od generalnog stava nas ostalih. A naš stav je bija, rezimirano :"Prokini beštiju nogom, kad zasluži, a i kad ne zasluži, čisto preventivno".
Znam, znam, zvuči brutalno, ali, u stvari je moj ujac, koji je najčešće izgovara tu izreku, bija čovik izrazito meka srca i nikad u životu nije nijednu beštiju prokinija nogom. Međutim, sviđalo mu se djelovat kao da je. To je valjda bija neki obrambeni mehanizam tog dragog čovika koji , ka i moj pokojni dida, ciloga života nije diga ruku ni na čovika, ni na dite, ni na životinju. Svoju dobru dušu je sakriva osornim držanjem vječnog grintavca, i ko ga nije dobro poznava, moga je lako pomislit da je dotični bešćutan i okrutan do granica sadizma.
U svakom slučaju dakle, Rodica je od malih nogu pokazivala izrazitu sklonost kućnim ljubimcima, pa je sa ulice stalno dovlačila neke napuštene, ranjene životinje i skrbila o njima, na svekoliki užas ostalih članova obitelji. Tako je jednom dovukla kući mačku koju je pregazija autobus. Na šta je ta mačka ličila, bolje da ne pričam. Kad smo je vidili, zaključili smo jednoglasno :"Nema joj spasa". Bili smo u krivu, Rodica ju je spasila., i mačka je do kraja svog života, ili barem do kraja jednog od svojih devet života, sretno šepesala oko naše kuće, unatoč ujakovim primjedbama tipa "Jebeš ti taki autobus kad nije sposoban ni mačku prigazit kako triba".
Drugom prilikom pak Rodica je odnekud spasila nekog jadnog malog psića kojega smo obiteljskim konsenzusom krstili sa "Ćiro". Ćiro je bija nikakav, brate. Neugledno, bučno pašće koje je lajalo od zore do mraka ujednačenim intenzitetom, a što je djelovalo jako poticajno na kreativno izražavanje ujaka M. Pa je tako jadni Ćiro bija čašćen sa prijetnjama koje su čak i nas koji smo znali da su to ipak samo prazne prijetnje, znale zgroziti:
"Ćiro, zavrnit ću ti vraton, umukni!"
"Ma pogledaj kurbinog sina od pasa, ovo laje samo da bi mene ispizdija, nogu ću mu iščupat!"
"Ćiro, prokinit ću te nogon pa'š znat zašto laješ!"
Jednog dana Ćiro se malo previše zaigra i skoro počinija samoubojstvo. Bija je privezan za jedno stablo u babinom vrtlu, a stablo odma uz neki zidić. Ćiro se uspentra na zidić a potom izveja akrobatski skok prilikom kojeg se konop kojim je bija zavezan zapetlja za jednu granu, šta je rezultiralo time da je bidni Ćiro osta doslovno visit u zraku. Baš u tom trenutku ujak M. je izaša isprid kuće, i, ugledavši jadnička kako se koprca cvileći na onom konopu, upa u duboku kontemplaciju ( narafski da je već bija krenija prema Ćiri izbavit ga iz nevoje):
"Hm? Da ga spasim, il' da ga ne spasim?"
U tom momentu je Rodica vrišteći istrčala iz kuće i odpetljala Ćiru zapomažući na sav glas, a njenu akciju spašavanja ujak je prokomentira sa:
"E, jebiga."
Znan, znan, zvuči užasno, i sad me sram kad se sitin kako smo mi ostali plakali od smija...
Post je objavljen 07.04.2011. u 09:21 sati.