Kult biljaka
Bosiljak je nikao na Isusovom grobu, a ruža na grobu devojke
PIŠE: ALEKSANDAR LAKOVIĆ
Kult biljaka je jedini od starih paganskih kultova s kojim se pravoslavna crkva (i srpska) bezuslovno izmirila. To su uporne paganske predstave iskoristile da zadrže svu svoju simboličnost, i to u izvornom obliku. Štaviše, i značajne biljne vrste iz prastare religije zauzele su vidno mesto u pravoslavnim obredima, umesto strogo kanonizovanih biljaka. Na primer, bosiljak kao sveto pagansko drvo zamenjuje pravoslavno. Zatim, u kultu zapisa i prinošenju žrtava hrastu, u srpskim selima danas učešće uzimaju i sveštenici. Čak su i manastiri i crkve dobijali imena po za Slovene važnim šumskim žiteljima (Krušedol, Orahovica…).
Slovenska je postojbina obilovala prašumama. Tačnije njihovo stanište je bilo opkoljeno džinovskim šumskim arealima. Tako da je staroslovenski doživljaj biljaka i drveća identičan doživljaju božanskih i demonskih bića, što je uslovilo tabuisanost biljaka i drveća. Tada se obožavala čitava biljna vrsta (npr. bosiljak, lipa, hrast, leska…), a kasnije se započelo obožavati i samo jedno drvo ili biljka iz navedenih vrsta. Npr. bor kralja Milutina u Nerodimlju (kao božansko drvo) ili orah u selu Molovina u Sremu (kao demonsko drvo) ili čudotvorna Nemanjina loza u Hilandaru.
Očito je da su stari Sloveni razlikovali dve kategorije drveća: dobra i zla, odnosno srećna i nesrećna (kako su ih delili i stari Grci, Rimljani i Germani). Iz te podele i potiču bajkolike predstave u našem narodu o biljkama i šumskim stanovnicima. Po njima je leska magično drvo, kojim se ispunjava svaka želja, čak se može i čovek pretvoriti u životinju. Ali je istovremeno i drvo znanja. Nijedno drvo nije tako snažno u odbrani od zlih demona kao što je glog, te je u vidu kolca neophodan kao sredstvo za ubijanje vampira.
Zatim, lipa je sveto drvo kod svih Slovena. Hrast je i drugim religijama poznat kao drvo posvećeno Bogu gromovniku, a kod Srba je i badnjak tabuisan zapis. I bosiljak se iz stare religije lako uklopio u novu, prevashodno zbog učenja da je bosiljak božji cvet. Veruje se da je raskovnik mitska biljka, koja otvara svaku bravu i pronalazi skriveno blago.
Vremenom su praslovenski kultovi ogrtali novu odoru. Među njima su verovanja da "senovite" biljke pripadaju duši (legenda o poreklu kosovskih božura; bosiljak je nikao na Isusovom grobu, a ruža na grobu nevino poginule devojke) ili pripadaju demonu. Dobrom ili zlom (brest, jasen, jela, bor… pripadaju vilama, a orah i zova zlim demonskim bićima). Dok po najstarijem paganskom verovanju, biljkama koje pripadaju divovima, priliči epitet divlje biljke. No, kako su divovi najstarija mnogobožačka paganska forma, vremenom su biljke i drveće prisvajala i božanstva. Hrast je atribut Boga groma i oluje, a leska i lipa su posvećene ženskim božanstvima.
Zanimljivo je u ovom času, pomenuti predanje da se ceo biljni svet, u gotovo svim religijama i mitologijama, dovodio u interesnu sferu i pod kontrolu ženskih božanstava i demona.
Uporedo sa ovim promišljanjima postoji i ubeđenje da je drvo, pre svega, sklonište i sedište ljudskih duša. Dokaz da su biljke i drveće "senoviti", jeste običaj da se oko grobova, sade cveće i biljke (lipa i bosiljak obavezno) da bi se duša pokojnika u njih sklonila. Pisana potvrda je zaključak Plinija starijeg iz prvog veka pre Hrista da je drveće "hram bogova". Na pojedinim biljkama rado se okupljaju vile. To je "vilinsko drveće". Takvu su sposobnost naši preci pridavali brestu i jasenu. Kao i tisa koja raste isključivo na "čistom" mestu i u narodu je poznata kao "vilinski stan".
Post je objavljen 06.04.2011. u 20:50 sati.