Marketing
Rodni kraj (2)
Kad smo napokon, vijugavom cestom do Skradina, pa malo uzbrdo pa nizbrdo i još dalje, stigli na kraj svita, isprid mene se ukazala kućica o kakvoj danas valjda sanja svaki drugi stanovnik planete Zemlja. Daleko od glavnih puteva i prometa, povučena i sakrivena u izmaglici prirode tako nedirnute i tako svoje, kućica i sve oko nje zračili su nadrealističkim spokojem od kojega čovika nenadano obuzme neka čežnja, pomišana sa čudnim osjećajem tuge.
„Aha“ pomislila san, „Rodica je sebi ukrala čisti komadićak sriće, jedan od zadnjih preostalih...“
Odma san uočila male vrtliće, obrubljene zidićima od kamena, i cviće tek posađeno, cviće prve sezone, cviće olakšanja duše pobigle iz ludila velegrada. Iza kućice, dvorište kojim dominira veliko stablo, a tik uz dvorište prastara građevina koja je nekadašnjim vlasnicima služila kao konoba i sušnica. Sva od kamena, sa krovom napravljenim slaganjem kamenih ploča jednih preko drugih. Sve u fazi preuređivanja, u stvari rekonstrukcije, sa očitom tendencijom zadržavanja što više starih, izvornih elemenata.
Taman san pomislila kako san, eto, živa dospila u Raj, kadli usrid dvora iza kuće ugledan cilu farmu beštija!
Dakle, osim Ćoće, tu je, u ladovini ispod jednog zidića mirno kunja još jedan pas, crn ka crna noć, inače po zanimanju čuvar stada, a kodnog imena Nero.
Na po metra od njega, još jedan pas, koji se odlajava na ime Laki, a po zanimanju je neki labrador toreador štajaznan.
Između njih dvojice, isto tako hedonistički razbaškarene u ladovini, jedna sijamska, i jedna ulična domaća mačka! Još samo fali doktor Doolittle!
Kad smo krenili u kuću, oprezno san zvirkala na sve strane, bojeći se da mi iz nekog kantuna ne izmijuga kakav reptil tipa krokodil ili neki pripitomljeni čudnovati kljunaš. Ne razumin, čovik pobigne na kraj svita jer oće malo mira, i onda se okruži pustim beštijama. Kad to sve krene lajat, mijaukat, cvilit, režat, stenjat, cijukat, parit se, tjerat se, kotit se, razmnožavat, linjat, skupljat buhe i krpelje po sebi i tražit svoja životinjska prava, mislin, hellou?
Osim toga, svaka od tih beštija je imala neke svoje individualne navade i traume, pa je Rodica svakog od njih ponaosob tješila, hranila drugačijim vrstama hrane, tetošila i skrbila ka majka Orleanka.
Ćoćo je, očito, ipak bija ljubimac, a bogami se tako i ponaša: ka razmaženo derište, a Rodica je o njemu skrbila ka o ditetu.
- Ćoćo, NE to jest!
- Ćoćo, jedi ovo, moraš papati puno vitamina da narasteš velik i zdrav! (ja san užasnuto zamislila Ćoću još većeg i još zdravijeg, mili bože, horora!)
- Ćoćo, NE na ulicu!
- Ćoćo, jel' se tako pozdravlja starije?
- Ćoćo, NE se družit sa nepoznatim pasima!
- Ćoćo, kabel od televizije NIJE tvoj prirodni neprijatelj, ODMAH da si ga ispljunuo!
Drugin ričima, koju god pizdariju taj pas izvede, Rodica mu se obraća strpljivo i sa odmjerenin pedagoškin pristupon. Baš me zanima šta bi mu rekla da pokuša mene poklopat? Vjerojatno nešto u stilu:
- Ćoćo, NE smiješ pojesti moju najdražu rodicu, vidiš da u njoj nema nikakvih minerala, otpast će ti dlaka, odmah da si je ispljunuo!
Sve u svemu, intrigantna mala zajednica, u kojoj još žive i roditelji moje Rodice, tj. moji ujak i ujna. Ujak, koji je uvik bija čovik priseban i pragmatičan, s podozrenjem je gleda na ono životinjsko carstvo, a prema grimasama koje mi je upućiva, s olakšanjem san zaključila da i on, ka i ja, smatra da je Rodica nepovratno pukla, i da joj nema spasa.
Naime, u tradiciji naše stare šibenske familije držanje beštija po kući se smatralo znakom ludila u svojoj najtežoj, terminalnoj fazi. Ka i svi normalni ljudi, beštije smo uvažavali utoliko koliko su bile jestive, a maženje i tepanje istima je bilo nezamislivo.
Kad sam se uvjerila da u kući ni oko nje nema više nikakvih četveronožnih iznenađenja, odahnila sam s olakšanjem. Samo do trenutka kada je Rodica, pomalo skanjivajući se, stala pred mene, i rekla:
- Ovaj...u kući su samo dvije prostorije. Moji starci spavaju u sobi, a ja na kauču u kuhinji. Tako da ćeš ti morat isto spavat na tom kauču, samnom.
- Pa dobro, mislim, ne vidim tu nikakav problem? - odgovorih ja bezbrižno, dirnuta njenom pažnjom.
- Pa, ovajj...znaš...ovaj...i Ćoćo spava samnom na tom kauču.
- Molim!?
Post je objavljen 02.04.2011. u 19:14 sati.