Jedna prijateljica mi je pre nekoliko dana napisala kako su moji tekstovi sve hermetičniji, mračniji, rečenice sve eliptičnije, a stil sve neprotočnijii – i kako ona više ne može da razluči šta mi se zaista dešava i jesam li srećan ili nesrećan.
Da mi je taj komentar sasvim nebitan, sigurno se ne bih na njega osvrtao. No, taj me je komentar naveo na ponovno preispitivanje zašto i kome pišem, s kim ja to, zapravo, vodim dijalog (osim sa samim sobom) u virtuelnom svetu koji postaje jedini.
Pisanje je uvijek dijalog, napisala je Dubravka Ugrešić u jednom od svojih eseja. Ta jednostavna rečenica mi se svidela toliko da sam uskoro počeo da je citiram svima i svuda. Kao što je suština u malim stvarima, tako je i smisao napisanog u jednostavnim rečenicama.
S prijateljicom koja mi je pisala pre nekoliko dana sam, pre sada već nekoliko godina, prvi put razgovarao o mogućnosti otvaranja bloga. Koliko god se činila zavodljivom, ideja mi je isprva bila užasavajuća. A razgovarali smo o tome da oboje otvorimo svoj blog, ili da otvorimo zajednički, blog za koji ćemo pisati oboje, bez da iko zna ko je autor/ka tekstova. Bio sam sasvim siguran onda, kao što sam i sada, da bi svi znali za našu malu tajnu.
Pomisao na internet, na taj beskrajni prostor koji se širi i proždire svu tajnovitost i čaroliju ljudskog života, dovodila me je do napada panike i paranoje. I nije stvar u privatnosti, nje ionako nema.
Ući u taj prostor i otvoriti se, ponditi se za čitanja i ičitavanja, za analize i dijalog(e), predstavljalo je, iako zastrašujući, ali ipak – izazov.
Pa ja sam tek nedavno napravio e-mail, a o Facebooku i ostalim vidovima reformisanja (i, dakako, unapređivanja) svog života ni ne pomišljam – pravdao sam se.
I zaista, bilo je nečeg neobjašnjivo golicavog u tom stavu. Biti začauren u bubnju veš mašine, baš kada je centrifuga najjača, značilo je i jednu vrstu superiornosti, privida imanja kontrole nad trenutkom. A onda je došao taj trenutak: reforma i unapređenje svakodnevice.
S jeseni 2010. sam, uz podršku prijateljice (ovo je druga prijateljica koju, bez pitanja, uvodim u tekst) otvorio, kreirao taj famozni prostor. Seo sam za kompjuter i u google ukucao: kako kreirati blog? Kako kreirati blog, a ne how to create a blog. Ima i na našem jeziku. Ionako se svakodnevica objašnjava (samo) – na engleskom. Nakon bezbroj ponuđenih rešenja, izabrao sam ono koje mi se činilo najjednostavnijim. O nekom posebnom dizajnu ili mogućnostioma za kačenje ukrasa i animacija, tih uresa stvarnosti bez kojih bi ostao samo simulakrum, nisam razmišljao. Isto tako, nisam razmišljao o brojaču ulazaka, lajkovanjima i sličnom. Ionako lajk ne mora značiti da je neko zaista pročitao „šta piše do kraja“ ili da ima „svoj stav“, a trocifreni brojevi me fasciniraju isto koliko i dvocifreni.
Od dana kada sam otvorio blog, pišem češće i češće čitam napisano. Prebrojavam koliko puta sam spomenuo glad, koliko puta voz, babu, smrt, koliko puta Alipašinu ulicu, a koliko puta džamiju (isto Alipašinu). I razmišljam zašto je to tako.
Ljudi koji redovno čitaju moje tekstove, u njima vide sve i svašta, katkad i poeziju. Ja im onda govorim da to nije poezija, već proza koja je drugačija, jer izgleda „uže, a duže“. Među tolikocifrenim pesnicima, još jedan bio bi, u najmanjem – degutantna pojava. Tako je i sa odrednicom „književnik“. Hvala, ali nemam pokvarene zube, a ispod pazuha se ne osećam na vrednosti koje traju i iskustvo koje je duboko i univerzalno. Dovoljno je da sam misleći pripadnik ljudskog roda, to je možda i moj najveći uspeh. Kada širom otvoriš oči, kada čuješ i vidiš i sve(t) oko sebe, a ne samo sebe (gotovo nemoguća misija) i kada pustiš da kroz tebe prođu i oni svetovi kojima ne pripadaš, tvoj prostor postaje beskrajan, a pogled beskonačan. I onda ti ne ostaje ništa drugo sem da pišeš, jer pisanje je – uvijek dijalog.
A možda je sve to, kako kaže moja prijateljica iz Sarajeva (treća koju uvodim u tekst), samo jedan dubok i neiscrpan „žal za bijedom“, žal i ništa drugo.
Post je objavljen 20.03.2011. u 19:00 sati.