Sad me slobodno poserete sve vi koje me čitate već dulje i znate što se događalo... Iako, doduše, zadnjih mjeseci ne pišem toliko često i ne istresam ovdje više svaku svoju dobru i lošu emociju. Ne znam jel mi tako bolje ili gore.
Uglavnom, onaj dio zbog kojeg me možete posrati (i neću se ljutiti, ali stvarno). Supermen. Znam, prošlost je prošlost, zaključila sam i sama to u zadnjem postu. No u prošlom postu, u tom kontekstu, nisam uopće pisala o Supermenu. Onaj koji je trebao biti u prošlosti - tamo i je. Da se razumijemo - Supermen nikad nije (p)ostao prošlost. Zadnjih tjedana Supermen je prolazio kroz neke teške trenutke. Neke od vas znaju o čemu pričam, neke ne znaju. I ja sam bila uz njega. Eto, možda i nije zaslužio, možda i nije on uvijek bio uz mene, ali ne vodim se onom "oko za oko, zub za zub". I možda on jednog dana zaista postane moja prošlost, ali zasad je itekako moja sadašnjost. Bilo mu je teško (i još mu je), ja sam tu za njega. I do daljnjeg ću biti.
Nemojte me krivo shvatiti. Da, volim ga, ali ne onako slijepo, glupo. Otvorena sam za sve opcije. Bilo ih je poslije njega... Neke sam poljubila, s nekima sam spavala. Bez ikakve grižnje savjesti. I ako me netko od njih obori s nogu, nitko sretniji od mene. Ali nije. Još. Hoće li, ne znam. Ali Supermen je jedna konstanta u mom životu unazad nekoliko godina. Dobro ili loše, nije me briga. Jer ga volim. Vidjet ćemo. Nigdar ni bilo da ni nekak bilo, jel.
Post je objavljen 19.03.2011. u 20:10 sati.