Marketing
SUVREMENA BAJKA
Miroslav Mišković, zadovoljan, nasmejan, uspešan
Hi!
Protrljajte fotografiju belog maga Alana Čumaka u novinama i ubrzo će vam se ostvariti najsmeliji snovi. Kada to prvi put pročitah u novinama jedva se povratih od čuda. Hoće li to neko progutati, pitah se. Pokazalo se ne da gutaju Srbi takvu budalaštinu sprske štampe nego se prosto zadavljuju koliko su zinuli.
Bilo je krajnje vreme da se uvidi: Srbima ne funkcioniše mozak.
Šteta. Baš šteta.
Tiraž te blesave revije koja je nekažnjeno zloupotrebljavala ljudski naivnost naglo je ne rastao nego baš skakao. Srbi su trljali fotografiju dok se novina ne zapali i ne steknu žuljeve. Bio je to odličan test da se naučno utvrdi koliko Srbi mogu da zinu.
Posle prve budalaštine koju svet proguta, nema više breša. Sve je posle moguće, čak i suva banja po srbijanskim zabitima diljem Srbije; banja emituje radijaciju koja deluje sedam kilometara u vis i na zemlji u poluprečniku od pet metara.
Da je mnogo naivnih, zblanutih, nevoljnika, medicinskih fenomena bez mozga, pokazalo se veoma brzo: da se oni što se domogoše malo vlasti po mesnim zajednicama da se pokolju za priloge bolnih. Oči da povade. Na sve strane sandučići za dobrovoljne (a zapravo iznuđene) priloge.
Imalo je i dobre stranje to zračenje. Seljani odmah ogradili prostor za parkinge, počeli da izdaju prenoćišta s toaletom na poljani, u kukuruzištu, tržnice se otvarale na samoj ivici kruga nepostojeće a svemoćne radijacije.
Službe koje se skrbe o provođenju zakona – ne mešaju se.
Kako ono beše ide ona bajka: Onazis je dobio/kupio jabuku pa je prodao i malo po malo došao do prvog miliona dolara. Posle mu je umro ujak pa je milion udvostručio nasleđem, a posle je išlo kao podmazano.
Seljaci promrzoše na pijaci, niko se ne zakapitali. Ne mogu da verujem. Prodaše na tone jabuka i – ništa. Ode sve u porez i hemikalije.
Onda je došao Marko Miloševič. Bralo dete višnje. Višnja po višnja – milion. Pravilo dete gajbice. Nosilo, iskilavio se, mislim figurativno. Gajbica po gajbica, osta on kratak za jednu baš zasluženu gajbu u kojoj bi imao sve besplatno. Onda ga tata poduči: Sine moj, na gubi vreme s gajbicama. Vidiš da u Srbiji duvan ništa ne valja. Specijalizuj se za uvozne poslove s duvanom, bez akciza. Daću ti jude da ti pomognu. Niko ti ništa ne može. Ili tako nekako.
I tako, šleper po šleper, dečko se zakapitalio. Kad od početka kreneš s gajbicama – bude od tebe nešto.
Posle, čujem, crnogorski premijer uzeo pelcer. Ako, tako treba. Treba raditi. Treba budale izraditi.
Istrči za govornicu Mihalj Kertes, čuveni Bracika. Po obrazovanju socijalni radnik. Školovan da pomogne sirotinji. Kaže da je Mađar i ne plaši se Srba. Čuo Sloba, uzeo ga pod svoje, da se Bracika potkripi, da ima vila više no čarapa, limuzina, jahti. Uzmi ago što je tebi drago, široka je carina. Što bi se Mađar plašio Srba, pa Srbi su ti, brate, dobroćudne (dobro, de, ima i krvoličnih) budaletine.
Sve prodadoše da se obogate. Uložili kod Srpske Majke Da(el)fine. Da, stvarno je žena bila delfin. Plivala među ajkulama, ništa joj nije bilo. Umrla prirodnom smrću. Uhvatila je promaja: često otvarala u TV Dnevniku trezor da pokaže štedišama da su pare, u zlatnim polugama, na broju. Neka sirotinja mirno spava. Kamat(l)a raste, pare se ne plode, Sloba šalje konvoje da prebace pare na sigurno. Pa neće ovo dovek da traje.
A Bracika sirotinji koja ide u sitan šverc sve otme, od flaše Voda vode do automobila, deviza, sve izvrni na carini, idi kući pevajući, bezbrižan, ništa nemaš, niko ti ništa ne može.
Lično mi je bio poznat čovek koji je imao silne – govorio je – devizle kod Delfine. Ručni sat je nosio u džepu – žao mu je bilo da kupi kaiš za sat, da ne okrnji devizle. Umro je ne dočekavši da troši kamatu. Ne znam zašto je toliko žudeo za prama - imao je dovoljno, i bez Dafinine kamate za još najmanje tri života. Ovako,ništa nije video od bogatstva koje je uložio da bi se umnožilo.
Da ne pominjem nedodirljivi zemunski klan i drumsku mafiju. Kriminalci su participirali u vlasti, kažu. Nije istina, to je bajka: krimosi su vlast, a legalna vlast – marionete.
Onda, ili malo pre toga, došli Karići; na Kosovu držali fotografsku radnju. Prve fotografije u boji, imali su Karići. Što jese – jes! Posle štancovali značke kao Rusi, pa kažu bili muzikanti. Došao Slobodan Milošević, Karići ošašaveli od para. Predsednik zemlje svako jutro na kafi kod krimosa, krimosi nogom otvaraju vrata kod predsednika države, zadnjicom ih zatvaraju. Niko ne sme Kariće da bije.
Srbi urlaju: Slobo slobodo! i Slobo, volimo te!
Karić ušao u politiku, sadi salatu. Mišković zelene kineske žabe, Karić (u saradnji s Ognjenom Amidžićem alias Oskarom) zelenu salatu da nahrane žabe, cvetaju hohštapleri, cvetaj ružo, cvetali božuri, samo Srbija vene, Srbi se primaju bukvalno na sve.
Pa stigao gazda Jezda za koga je rođeni otac govorio da je propalica i prevarant. Srbi ne veruju, hoće lično da provere.
Bilo bi smešno da nije tužno.
Sad zemljom drma dobroćudni Miroslav Mišković. Nismo iscrpli još sva čuda.
Priča onomad Miroslav Mišković kako se zakapitalio da ima više zlata no što je težak.
Prosudite koliko je kineskih zelenih žaba morao dnevno da proda da bi za dve decenije dospeo među najbogatije ljude u Srbiji. Čovek ume, kapa dole.
Ne mogu da se načudimm kako Kinezi ne videše da u Miškovićevom preduzeću Nebojša Šaranović prodaje zelene žabe kao salatu, pardon kao alvu, da i oni, sirotani, nešto ućare.
Nebojša Šaranović odmah je postao komercijalni direktor iako je bio pripravnik (priča Mišković anegdotu o svojimpočecima) čiji posao, kao direktora pripravnika, beše da prodaje neke zelene kineske žabe. Kupio je veliko plastično korito i prikazivao zelene kineske žabe na Slaviji kako skaču. Tako govori Mišković i smeje se. I treba da se smeje.
I meni je smešno.
Kinezi, vidim svakodnevno, po Srbiji množe svoje prodavnice bezmalo veće od nekadašnjih vodećih Robnih kuća Beograd. Čekam da prođe 20 godina da vidim da li će se obogatiti od zelenih žaba. Ne verujem, Ni Oskar im ne bi pomogao Ja sam žaba, žaba...
I sav taj svet, sem onih što su pomrli ili otišli kod braće Rusa, komotno šeta po zemlji Srbiji.
A Kineza ko salate. U Srbiji se osećam kao u Pekingu. Istina je da peking ima više Kineza nego Srbija Srba.
Htedoh da pišem o sasvim desetoj stvari, ali mi se ne dade. Stalno mislim kako meni ne polazi za rukom. Ljubih sve kineske zelene žabe na kojima je Mišković izgradio svoju imperiju i ne nađoh nijednu u kojoj živi začarani princ.
Baš sam baksuz. Ne verujem više u bajke.
Post je objavljen 02.03.2011. u 07:07 sati.