Sedim u Državnom arhivu
Oslobođenje 1955, 1956, 1957...
1961, 1962, 1963...
Do 1968.
Dalje se ne može
Tek tako
Osećam kako na prstima
Gubim otisak
Koža upija olovo
Svih naroda i narodnosti
Mali pečat NR BiH
I velika slova
Đuro Pucar
I mala slova
Avdo Humo
Pred mene sedi čovek
Gospodin
Profesor
Penzioner
Kašlje u svoje izvore
I prebrojava
Koliko je bilo 1909.
U Mostaru
Ovih
A koliko onih
Onda opet kašlje
Pa opet prebrojava
U jednom od hodnika
Sedi žena
Gospođa
Čistačica
Zaposlena
I jede burek
„Prijatno!“
„Hvala, ajde!“
Samo se osmehujem
I nastavljam
Vukući uvezane uzvore
Osećam da ću da kinem
Prilazim kancelariji
I kroz osmeh cedim
„Ja bih došao sutra...“
„Aaa, sutra je državni praznik!“
Ponosno me prekida žena
Gospođa
Arhivarka
Sutra je državni praznik
A ovo je Državni arhiv
Izlazim iz zdanja
I razmišljam
Da li je trebalo da uzmem
Onaj burek
Kad je gospođa lepo rekla
Ajde!
Post je objavljen 28.02.2011. u 14:51 sati.