Pregled posta

Moj život prije odlaska...

Ovo ce bit jos jedna, nazalost, tuzna prica, ali obecavan da ce bit i veselih u buducnosti, ja kad san odlucija pisat ovi blog, navea san u opisu da je o svemu i svacemu, a sad vidin da je samo o mom zivotu, ali sad sta je tu je, morat cu prominit opis bloga...
Znaci ovo ce bit prica o mom "neprozivljenom" djetinstvu i kako san to nadoknadija kasnije... Prvih 10-ak godina cemo priskocit jer su mi malo mutne, a i tada se nije bog zna sta dogadjalo... Moja mater kad je mene radjala je imala velikih muka, bija je to dug i tezak porod, koji zavrsija carskim rezom, i tokom tog poroda, moja mater je dobila epilepsiju, i to dvi vrste, (grand mal i jos jednu, zaboravija san naziv) i to nije toliko dolazilo do izrazaja tih prvih 10-ak godina, a onda su pocele "pizdarije", napadi su poceli bit sve ucestaliji (do 3 dnevno), i virujte mi to nije lipi prizor za vidit, (necu opisivat napade, ko zna zna, ako nezna bolje da nezna i da nikad ne sazna kako to izgleda) i meni kao 12-o godisnjaku je to bila strava i uzas, ali situacija je bila takva da san mora "odrast" odma, otac je mora radit, mater vise nije mogla i dobila je invalidsku mirovinu, i ja san mora bit pribran i pazit na nju, nisan izlazija, u skolu san isa, i iz skole drito doma, ona bi predosjetila napad, tako da san vec zna sta mi je cinit, zvat hitnu, i pazit na nju, (drzat je, pazit da se ne ugusi, itd, necu o detaljima jer su stvarno ruzni) dok ne dodje hitna i obavi sta triba obavit...
Tako je to trajalo do moje 15-e, u medjuvremenu smo obisli sve bolnice koje postoje, nebi li to nekako smirili, jer inace epilepsija je neizljeciva, moze se jedino kontrolirat do te mjere, da se napadi svedu na 1 godisnje, cak i manje, ali tribalo je prvo otkrit sta je tocno razlog tako ucestalim napadima, nakon puno bolnica po ciloj hrvatskoj, i nakon 7 operacija, kad su izvadili iz nje sve sta su mogli, ustanovili su da je problem bila maternica, i izvadili su je, tada se situacija skroz smirila i prominila, danas da sidnete na kavu sa mojon materon, i da ona dobije napad, nebi ni primjetili to, znaci bolest je pod kontrolom i manifestira se na najblazi moguci nacin...
I samo da van pojasnin sliku o mojo materi, to je nevjerovatna osoba, ona je svo ovo vrime koje san navea sad, mene nesvjesno naucila sta znaci ne predavat se, nikad u zivotu, mnogi bi na njenom mistu stali u kuci i bili sjebani i utuceni do boli, ali ne ona, ta je samo gledala na vedru stranu zivota, izlazila vani na plesove, u disko, ma di god je stigla, cak je dva puta bila smenom na rave partijima, i svima govorila da mi je sestra, ma cudo jedno koliko zivota u njoj ima, usprkos svemu!
A sad cu van ispricat kako san i ja zamalo partija na oni svit, naime, mi smo imali kucu na Šolti, i jedno lito mene nesto pocme bolit stomak, i stalno mi nesto muka, i odvede mene mater kod doktora, a doktor na Šolti kaze nije mu nista i da mi neke soli da pijen, ali situacija se ne minja, nego se jos i pogorsava, i odemo mi u Split u bolnicu, obave oni neke pretrage, i zakljuce da san se zarazija sa necim i stave me na zarazno, a u biti u tom trenutku nisu oni imali pojma sta je meni, i prodje dan-dva, meni jos gore, i onda je, necu ga nikad zaboravit dr. Edo Tripković, skuzija da ja iman upalu slipog criva i zakaze operaciju za par dana, prodje tih par dana, u predoperacionoj sali ja i jos jedan momak, pritiskaju oni njega, a on skvici ko svinjce, pritiskaju oni mene, ja trpin ko budala i ni glasa ne pustin, valjda od straha od operacije..., i zakljuce oni da je taj momak sta skvici, hitniji i operiraju prvo njega, za po ure gotova operacija, sad odvedu mene, prosle dvi ure, oni iznose moje papuce iz sale, mater gotova, place pada u nesvist, doktori joj objasnjavaju, da je meni puklo slipo crivo i sve se razlilo po utrobi, i da pokusavaju to sve ocistit iz mene, operacija je trajala tri ipo ure, i bija san jos misec dana u bolnici sa drenom u stomaku, doktor je reka i meni i mojima da na taj dan mogu slavit rodjendan, jer da san osta jos 10 min u predoperacijskoj sali, bilo bi amen, razvila bi se sepsa (trovanje krvi) i partia bi na oni svit...
E sad dosta o boleštinama, sad cu van opisat kako san ja nadoknadjiva "izgubljeno" djetinstvo, znaci situacuja se bitno prominila, i ja san poceja izlazit, i naravno u meni je bilo more potisnutih emocija, ostatak ekipe i prijatelja nije bilo svjesno sta san ja prozivljava do tad, i sad pocinju pizdarije, neko mi onako usput opsuje mater, sta inace nije smak svita, svak svakome "jebe mater" danas, al za mene tada je to bija okidac bijesa, prvi put kad mi je jedan prijatelj opsova mater je dobija takve batine, da je skoro zavrsija na hitnoj, i onda se to nastavilo tako sa svima koji bi mi opsovali, pocea san pit, trosia san sve droge koje su u to vrime bile dostupne, ukratko posta san divljak, pravi krvolocni divljak, i bija san sve jaci i jaci, psihicki, kaze se najgore je prvih sto tuca, a posli koza otvrdne, srce vise ne divlja, lakse je i primat i dilit batine... (kao posljedicu toga, danas iman na glavi, sve skupa 24 punta)
A sad kad smo vec kod punata, ispricat cu van kako san zaradia 7 koji nisu posljedica mlacenja sa drugima, ja i srednja skola se nismo bas slagali, nisan je ni zavrsija, (zavrsia san kasnije vecernju) iz prve, autolakirer, su me izbacili nakon 10 dana, jerbo san se u tih 10 dana potuka 12 puta, pa san se pribacija, u istoj toj godini, u poljoprivrednu u Štafiliću, tu san se jedino moga pribacit, a poljoprivreda me nazanima ni najmanje, tako da san u toj skoli do kraja godine ima 280 "opravdanih" sati i jos 200-tinjak neopravdanih, mislin da je svima jasno kako je to zavrsilo, tako da san slijedece godine upisa trgovacku, e sad dolazimo do ovih 7 punata na glavi, svi koji su iz Splita, znaju di je otprilike ta skola, i di se ceka bus kad zavrsi skola, da pojasnim, znaci ta autobusna stanica je prva kad se izadje iz marjanskog tunela prema poljudu, i kad san ja isa u tu skolu tu je bija samo znak za autobusnu stanicu i živa ograda, tako da su ucenici cekali bus na cesti, i jedne veceri posli skole, cekamo mi bus i naravno guzva, guranje,(jebiga triba se izborit za stolicu u busu, ko ce stat na nogama do doma) i ja u prvom redu, bus uleti i buuum, retrovizorom me zakaci po glavi, retrovizor se izokrenija naopako, staklo se prosulo po svima na "stanici", ja se uvatin za glavu, nema nista, dobro je, nastavin se borit za misto u busu, i izborin se, sidnen, a ono odjedanput krvi do kolina, gejzir na glavi, padaju unesvist oko mene, ljudi vicu po busu, soferu, da stane, da me odvede na hitnu ili negdi, on nista, sta mi na stanicu, ko da se nista nije dogodilo, i srica blizu te stanice je bija djecji dispanzer, i ja i dva prijatelja odemo tamo, oni me zaviju i pozovu moje da dodju po mene i da me odvedu na hitnu, moji dosli, odveli me, dok su mene sasili, otac zva policiju, posli sivanja otisli na mjesto nesrece sa policijon, doveli oni tog sofera busa, dali mu da puse, napuva je priko 0.5, neznan tocno koliko, a debilni seljo, da ga nije policija zaustavila, otac bi ga bija zadavija ko tica, kad ga je uvatija za vrat, ja san mislija aj ca gotovo, odnija ga djava, uglavnom da zavrsin, on dobija otkaz, ja odstetu 7.500 dem, i 7 punata, (znaci 1000 po puntu ) tada se tako davalo u dem-ovima, i jos jedna bitna stvar, ta autobusna stanica je odma sutradan pretvorena u normalnu autobusnu stanicu, (onu standarnu stakleno plasticnu) tako da ja volin kazat kako je to "moja" autobusna stanica, ja san je platija sa svojon glavon, mamicu im nataknem, njima i stanici!
E sad kad znate da ja iman svoju bus-stanicu, amo dalje, znaci ja san, istraumatiziran dogadjajima sa materon, podivlja i ispoljava to na najgori moguci nacin, radia san sranja di god san stiga, bija san u sve tri policijske stanice u splitu, po nekoliko puta, a i pobiga san iz sve tri po jedan put, pa san poceja pomalo uvidjat da to nevodi nigdi, a vec su pomalo i moji prijatelji poceli izrazavat nelagodu, nisu vise tili ic sa menon vani, jer su znali da ce se dogodit neko sranje, da cu se ja potuc s nekin i onda, naravno, se moraju umisat i oni, i tako su me pomalo udaljili od sebe, a ja san pomalo poceja dolazit sebi, presta san toliko pit, jer pijan san bija najgori, ali san zato poceja trosit sve vise droge, i to je funkcioniralo po pitanju bijesa, nisan vise bija toliko agresivan...
U medjuvremenu su se moji razveli, neznan zasto i ni ko je kriv, i iskreno ni ne zelin znat, svaka strana ima svoju pricu, a ja san to prihvatia tako kako je bez nekih trauma, (valjda san vec malo i ocvrsnija od svega skupa) i to je bilo vrime kad san upozna Maju, (oni koji neznaju Maju i sta se dogadjalo u tom periodu i u toj prici, a zanima ih, neka odskrolaju prema doli do posta: NEPREŽALJENA LJUBAV) i da nastavimo, razveli su se, i ja san triba odlucit sa kime cu zivit, stan je od oca, tako da on ostaje, a mater odlazi, u pocetku san tija ic sa materon, ali san svatija da to nebi dobro zavrsilo, jer ja san bija u kurcu, droge i pizdarije, i da san otisa sa materon, neznan kako bi to zavrsilo, jer sa njon mi je bilo lako izac na kraj, a otac je bija strog i "opasan", i tako san ja odlucija da cu ostat sa ocen, jer ako oden sa materon, otisa bi u kurac, jer me ona nebi mogla kontrolirat, a i bili bi gladni, i tako san ja to i reka materi, i ona se pomirila sa tim, to mi je bila najveca i najpametnija odluka koju san donija u zivotu, definitivno!
E sad su pocele nove pizdarije, i otac i mater su nasli "nekoga", ali mater sa svojima nije imala srice, prvi je tuka i bija je neki alkos, ja nisan zna do jednog dana, tu vecer me nazvala mater i rekla mi da je ovaj pijan i da joj priti, ja trceci do nje, dodjen tamo, i zamislite ovo, molin vas, glupa mrcina od 2 m ide tuc bolesnu, sitnu zenicu od 1.55 m, meni se zamracilo, poludia, bijes nevidjeni u meni prokuva, uzea san kacavidu, koju san ponija sa sobom, i ocu ga izbost, i nista me nece zaustavit, on se sasra ko malo dite, veliki "baja", bizi oko kauca, moli me da ga ne ubijen, samo sta ne place, ja lud, ocu ga ubit i gotovo, mater me vata po kuci da ga ne ubijen, na kraju je uspija utec iz stana i vise nikad se nije pojavia...
Drugi, e drugi je bija pravi ludjak, i radija je isto sta i ovi prvi, tuka je, nije to bilo premlacivanje, al to meni nije bitno, nece niko dizat ruku na moju mater, koja je prosla pokoru svjetskih razmjera u svom zivotu, ali ovaj put je bila drukcija situacija, mater mi nije nista govorila, kad bi ja dosa kod nje, on nebi bija tu, ali san sumnja, i jednog dana se dogodilo, zvala me i rekla mi da je istuka, odveja san je na hitnu, na policiju, policja je vec imala dosije o njemu, ali nikako da se ja docepan njega, iako bi vjerovatno ja u tom sukobu popusija batine, ali to mi nije bitno, nebi mi bija prvi put, i uglavnom napokon se mi nadjemo, mater mene pozvala na razgovor jedan dan, i on je bija tu, kad san dosa odma je pocela prica, mater govori kako je ona kriva, kako je on dobar, ali je ona ovo ono, meni to sve dopizdilo, i ja lipo njemu recen, slusaj, cinjenica je da si ti jaci od mene i da te ja nemogu izbacit iz njenog stana, ali ako je jos jedan put udres, ja cu doc i ili cu ja tebe ubit ili ces ti mene ubit, ali neko ce pogint... i oden ca doma, i nakon par dana se ponovilo sranje, on je udria, ona nazvala mene, ali dok san ja dosa, on je otisa, i nikad se vise nije vratija, i srica moja i njegova da nije, jer neko bi lose zavrsija da je doslo do sukoba... (vjerovatno ja, jer da se odma razumimo, nisan ja neki rambo i sta ti ja znan, i tada san ja ima nekih 18 god, a on 30-ak, ali je vidija da iman srce, veliko srce, i da san dovoljno lud da ucinin glupost, pa sta bilo da bilo) Eto to bi bilo to, sta se tice toga, sad je mater sritno udana, za dobrog covika!
Posli ovoga je uslijedila NEPREŽALJENA LJUBAV, pa 6 GODINA U TRIBUNJU, koga zanima ova dva posta su malo nize ispod ovoga, a ja, ja danas zivin u Vodicama ko podstanar, ali tu pricu cu van ispricat u jednom od slijedecih postova, i nadan se da ce bit malo veselija od ovih dosadasnjih... ;)
Ljudi moji, zdravi i veseli bili, do sljedeceg citanja!

Post je objavljen 27.02.2011. u 16:38 sati.