Prijatejica je sidila za stolon uz kavu, pućkala ronhil superlajt i, urokljivin očima zvirkajući u sve kantune mog podstanarskog stana, vrtila glavon okolo sebe ka rotirajuće svitlo na autu Hitne pomoći.
- Ovdje fali muška ruka - izjavi.
Ja san u tomen momentu bila u hodniku isprid ogledala, proučavajuć' svoju siluetu iz profila. Neki dijelovi gube bitku sa gravitacijon, uočin zabrinuto.
Pa se složin sa prijatejicon:
- I ja mislin.
- Bleso, nisan mislila na tvoju figuru! Nego na ovi stan.
- A, to? A zašto to misliš? - pitala san je rastreseno, pokušavajući istovremeno zatvorit vrata od kupatila a da pri tom manevru kvaka ostane u vratima. Bar neko vrime.
Sitila san se moga prijateja Edija koji je napisa jednu lipu knjigu - "Ovdje fali ženska ruka". Neobična knjiga, moran priznat. Pogotovo kad se zna da je napisana od strane muškoga. Nekako skroz iskrena, čovik skoro popravi svoju sliku o muškom svitu čitajući je. E, ali njemu je ženska ruka falila više u emotivnon smislu. I to jedna određena ženska ruka.
Meni bi dobro došla bilo koja muška ruka, prije nego mi se cili stan sruši na glavu. Prijatejica je u pravu. A dobro bi došla i muška noga, za otvorit vrata od špajze koja su zaribala još za prošli Božić i više se ne mogu otvorit ni milom ni silom. Sva srića da san ostala sa vanjske strane.
Za razliku od tih vrata šta se ne mogu otvorit, vrata na spavaćoj sobi se ne mogu zatvorit.
U hodniku je pukla žarulja i zalipila se za grlo, pa se više ne može ni odvidat ni zavidat.
To mi je najteže od svega, te žarulje. Svaki put kad ih iden minjat, uvjerena san da će me ubit struja. I onda dok odvidavan i zavidavan, pokušavan se sitit kako ono ide sa zatvaranjem strujnog kruga. U sićanju iman mutno saznanje od tomen da čovik može preživit strujni udar ako se ne zatvori taj strujni krug.
Ali se ne mogu sitit kako ono triba onemogućit taj strujni krug - stojeći na obadvi noge, ili samo na jednoj? Pa tako zavidavajući, vizualiziran strujni krug kako iz stropa kroz ruku kojom zavidavam ulazi u moje bidno samohrano tilo, strmopizdi se niz unutarnje organe do, recimo, desne noge, onda se priko kolina popne nazad, zalomi ćošu negdi kod pupka, pa opet put doli niz drugu nogu.
E, tu je taj ključni momenat koji ti može spasit život - triba li ta druga noga dodirivat onu stolicu na kojoj stojin ili ne? Ako je spustin na stolicu, oće li se taj krug zatvorit il' otvorit? Po mojoj logici stoposto se tu zatvara. I zato zavidajen žarulje stojeći na jednoj nozi, a drugu držin šta dalje od sebe i cile akcije. Tako me jeanput zatekla susida, dok san balansirala na jednoj nozi na stolici nasrid hodnika i pokušavala zavidat žarulju. Pa me počela zajebavat da takvu izvedbu "Labuđeg jezera" još nikad nije vidila. Ma, šta zna seljandura šta je naizmjenična struja bogati.
Neko vrime san imala običaj zvat jednoga prijateja svaki put kad bi mi neka žarulja riknila. Pa me tako jednom prilikom kad san ga zvala da mi dođe zavidat žarulju, sav začuđen upita:
- Ma ko tebi odvidaje te žarulje po stanu, bogati?!
Dok san ja tako plutala u toku misli, moja prijatejica u kužini taman je probavala ručak kojim san je ponudila.
- Aaaaajme šta ti je ovo dobro! Ma šta si ovo stavila u meso? Moraš mi dat recept! Kako ti se uopće zove ovo jelo, a?
- Pureće okruglice u sosu, pirjane u soku od rajčica sa zelenin listićima islandske majčine dušice - ispalin ja ka iz topa.
Znala san da će je ovo impresijonirat. Judi vole ta jela sa dugin i konpliciranin nazivima.
Moje jelo su u stvari bile obične polpete od purećeg mlivenog mesa u toču od pomidora u koje san greškon iskrenila pola kesice majčine dušice. To sa majčinon dušicon je bilo skroz neplanirano, i moje obične polpete su poprimile neki čudni intezivni okus, pa san odlučila preimenovat ih u to nešto sa istoimenon majčinon dušicon.
Narafski, ako oćeš da ti jelo dobije skroz jednu egzotičnu dimenziju, falabogu da neš reć "polpete", nego pureće okruglice, i da ćeš jelo nazvat književnin jezikom šta znači da rič "pomidore" ne dolazi u obzir. Također ne triba zaboravit ubacit u naziv jela neku stranu zemlju. Neman pojma kako Islanđani stoje sa majčinon dušicon, ali, ako imaju oni lišaj šta ne bi imali i nju.
U svakon slučaju, ovo sa čudnin nazivima i svim mogućim pridjevima mi upali svaki put kad zajeben ručak. Samo ga preimenujen i judi se tuku za recept. Tako mi je jedanput bija fažol predugo kuva dok san se ja kliberila na fejzbuk društvenoj mreži i pritvorija se u odurnu bezličnu kašu, ali san gostima na ručku rekla da je to "smeđi australijski grah kuhan u vlastitom sosu" i požnjela uspjeh i zavist svekolike rodbine i pakosnih prijatejica. Dok su se iščuđavali mojem kulinarskom umijeću ja san in onako ka skromno govorila da "ne bi virovali kako je to u stvari jednostavno, samo kad se u kuvanje unese cila duša".
Sve u svemu, čudo jedno kako obično preimenovanje čak, daprostite, i običnog govna može dobro proć, samo ako je čovik imalo maštovit. Naprimjerice ka naša premijerka.
Kad je zaskoču sa istinitin brojem nezaposlenih u Hrvackoj, ona ti se moj čoviče snađe u roku odma i ni ne trepne dok smišlja kako će zamantat pučanstvo. Pa namisto da reče ono šta stvarno i misli, tojest da je zaboli dupe za nezaposlene jerbo su ijonako svi lažljivi prevaranti koji na zavodiman za zapošljavanje u stvari stoju samo da bi opljačkali ovu poštenu državu, ona reče:
"Naši državni organi zatražili su od zavoda za zapošljavanje RAŠČLAMBU podataka o broju nezaposlenih osoba, tako da utvrdimo o čemu se tu radi".
Tako ja sad, dok zavidavan žarulje po kući, osim o naizmjeničnoj struji moran mozgat i od tomen šta joj ga to dođe raščlamba podataka. Pretpostavjan da niko to ne razumi. Šta je dobro, jer šta se manje razumi, lakše se proguta.
Naša vlada ne zna daklem o čemu se tu radi, pa nas moraju raščlanbit. Sumnjaju na govno, ali nisu sigurni. U tom smislu je nama puno lakše nego njima.
I bez raščlanbe znamo šta su.
Post je objavljen 17.02.2011. u 21:33 sati.