Pregled posta

a.k.matas (1882.): u potravlju ostatci rimskog grada!

pra ante konstantin matas davne je 1882. godine u VIESTNIKU HRVATSKOGA ARKELOGIČKOGA DRUŽTVA zapisa zanimljive stvari o našemu selu.
znali smo da je na širem području sela pronađeno razni rimski ostataka šta se danas čuvaju u muzejin, ali da je u utrobi potroskoj čudo više takvi dokaza to potrvrđuje i a.k.maras koji je u svoje vrime gazijo priko naši grudina i pronalazijo začuđujući otkrića.
za mene su ta otkrića šta bi se po današnju reklo šenzacjonalna!
pročitajte pozorno ovi tekst šta ga vridni i učeni pratar davno zapisa a naslovijo ga je sa potravlje::

na sliki: pra ante konstantin matas



Godina IV. U ZAGREBU, I. TRAVNJA 1882. Broj 2.
V I E S T N I K HRVATSKOGA ARKEOLOGIČKOGA DRUŽTVA.
Potravlje.

Oblievn ceste, što iz Sinja vodi k Vrlici sa dna briega Zrnca
do miestašca Ribarić, na podu sjevernog obronka planine Svilaje,
leži župa Potravlje.

Na uzvišenoj toj vlaci, oklopljenoj sa zapada humcim i pristrancim
ćelave Svilaje a od istoka obtočenoj polegnutim briegom,
izpod koga Cetina se tibo vuče. cvao je u staro doba okrnpan grad.
Izmedj sela Potravlja i Satrića. na sgodnu položaju, od Prolića
kuća protezao se je uzduž do kuća Lijića, a širio : zapadu
do izza crkve ss. Filipa i Jakova pram podnožju Vindušić-grada.

Od davnijeg svratih pozornost na ove nieme svjedoke niekadanjeg
veličija, a se godišta dne 9. ožujka (1874.) nakanili se ter
razgledah kukavne ostanke tog nepoznatog grada, tiem pozornije,
s t o j e izvan ruke i s puta, da se putnicim i starinarim lako podkrade.
Sto ti se prvom pogledu predstavlja, to su niz njive zrane
Cipi i Grudiue razuiem smierom izmotaue i izprisumićene gromile
od drobná krečna kamena, kockasto ukresana; a kad bliže stupiš,
opaziš, da jezgra tih gromila obrdane su debele zidine, što ti najbolje
jamče koliko su tvrde i zamašite bile sgrade, od kojihzi su se
ujmile.

Po oviem kamenitiem njivam na okolo svuda nahodiš komada
klačarde, ulomaka od opeka, obgorielih kresanih stieua, uštrpaka
od cakkna posudja. a najvećma svuda vidiš kovačine (Schlacke),
koja je sviedok, da je u stare zemane ovdie poznata bila gvozdena
ruda, i da kovačka je obrtnost evala, kao što je i dan danas kod
Baleta na Cetini obilatim željeznim rudani nahodi se traga.
Da bi ovi grad tvrdim bedenim opasan bio zaključiti se nemôže
iz škitih ruševina, što iznad zemlje vire. Naplav žala i zemlje
strašno je dobeo. C'ielo zemljište Potravskog i Satrićkog razdolja
nije za pravo reći, nego piesak, što su bujice sadrle sa bočinaSvilaje
i njezina podgorija ter ovdie saniele, da zaspu staro tlo, a
medjuto u náplavu uzčuvaju od daljeg rušenja temelje razvaljeuog
grada.

Pravcem od jugozapada pram sieveroistoku preko zemalja
Cipi dubao je upravan, dug zid, kog seljani mal a mal izkrčiše,
al temelje u zemlji mu ostaviše. Odatle pram jugu u takozvanoj
Barišiuoj Lužini pomalja povisoko iznad zemlje od zapada : istoku
preko tri noge debeo živi zid za desetak koračaja dužine. Pri dnu
iztočnog mu kraja sklop je debelih zidova, što odatle :> palci sa
osi različitim polaze smierom, medju kojim veličinom odlikuje se
onaj, što pram podnevu okriče, koj nakon 7 koračaji dužine na
pravokut se slomi ter : istoku krene, da nakon 5 koračaji : podnevu
se zaputi, odkle nakon drugi 7 koračaji : zapadu se vine
i izčezne.

Pri poludnevnoj strani Grudina leže njive zvane Katunine.
Ove nedavno pune su bile klačnih zidina različita smiera i debeline;
=8 težaci, da oranice urede, izkrčiše jih, pak kamenje dielom u rupe
zavališe, dielom na groinile uzbaciše. Krčeč nahodili su novaca
rimskih i zemljenih žara.
Novce najvećma razprodadoše u Spliet,
jer težaci misle, da se u starinske novce žudije najbolje razume i
najskuplje jih plaćaju, pak obično svakom nadjenom dragocienjenosti


najprij splitske čifute zauudjaju, a žare dakako sasviem su polupali
u tvrdom nvierenju, da je u njima novca naći. Medjuto od
novaca na ovom zemljištu kaš nje našastih u sbirci A. :. gimnazija
Sinjskog ima jedan zlatni od Anthemia i miedeni od Antonína,
Proba i Konstantina, srebrni od Hrvoje, i više sićušnih srebrnih
uovaca ungarskih.

Na sievernom vrhu njive Ivana Rožica, kraj seoskog puta.
poćima staro groblje, prikriveno pločetinam uekresanim, hrapavim,
brez nadpisa jal obiliežija. Do njeg na istok vidi se temeljni zid
nalik sgradi kršćanske crkvice, a naprama ovog groblja u zapad,
ob desnu Tutuševa suhog potoka, vidi se porušenih čemera od
grobnica, niešto veličanstvenije i ukusnije sgradjenih, negoli su
one kraj puta. Ove grobnice dakle su najbolji dokaz, da je grad
bio rimski, jer toliko u onim grobovim, što su ob desnu puta,
koliko u onim, što su onkraj potoka, nalazi se svijeća, lončića,
bočica i sažganih kostiju, kao i po ostalim grobovim starih Rimljana,
samo što ovi uzkraj puta pripadaše sebarskoj ruci, dočim u
one na čemer zidjane pokopavana biše otmenija vlastela.

Jesenas mimohodeć kraj ovog groblja na čemere, svratih se,
da ga iz bližeg razgledam, pak zemlju čeprkajuć, spazih starinsku
posudu od fine crljene gnjile. Prizovnuh jedno momče s motikom,
ter izvali iz zemlje sud nalik veliku pladnju, im žalibože u laptim
razbiven! Na njem bi sažganih ljudskih kosti, cakla od razbijene
gosteriee i nieko željezno orudje poput čekića, koje se skupa sa
komadini posude čuva u starinarskoj sbirci A. :. gimnazija u Sinju.
S onu stranu 15 godina u ovom istom groblju bi našast cielovit
jedan lončić sa pliticom. koj takodjer čuva se u spomenutoj
sbirei u Sinju.

Za sve da po ovim ruševinam slabo se vidi traga mramoru
i finim kamenim radnjam, ništa ne manje očevidci mi pripoviedaše.
kako nazad malo godina našav jednu pisanu ploču, seljaci ju razlupaše
mnijuć da kad je na njoj pismo, da je u njoj i blaga sakrivena!
Kod vode, stoje uzkraj glavnog seoskog puta za Maljkovo,
nazad dvaestak godina namieriše se seljani na uiekakov starinski
viganj ili kovačnicu sa nakovnjem, maljim, klještim, čekićim i
sličnim orudjem, koje su razjagmili, da mu danas nije već traga naći.
Istim putem hodeć : sjeveru pri južnoj strani zemalja zvanih
Medjugorije pram kucam Majica s jednog i drugog kraja puta vidit
je žljebova u živcu kamenu izdubljenih, kao što jih i po dnu
Satrića uz Zrnac, kraj oputine, što na priečac vodi u Ervace, imade.

Ove žliebe tragovi su rimske ceste, koja nije vodila uprav pođem
preko Maljkova i Otišića, jer joj obilježija ovuda ne naziru, nego
vierojatuo s Potravske podiue spuštala se je u Potravsko polje,
pak odatle kričala put Ribarica, gdje izpod Plavšine kuće pod
zemljom duboko zaplit náhode tragove zidjana rimskog druma, koj
premostiv potok Ribarić udarao je sievernim smierom put onih
gradića, što jim se ruševine srietaju u vrielo Cetine.

Dvaestak koračaja od Majica birtije, preko njive Tome Petaka,
nazad sedam godina odkriven je bio jedan jarak u klak zidjan,
a na samar sčemeren, koj prilično, da je za vodovod služio. Vlastník
njive ga izkrčio u koliko inu je oranju smetao; a ter je za
vodovod služio rad njegova pravca od jugozapada pram sjeveroistoku
i rad položaja mu oborita nebi se znalo, odkle je vodu dovodio,
ako ne s kojeg vriela, što s onu stranu Cetine, gdje na
Zasiočko-Bitelićkom padu iztiče. Možda da je vriela bilo u stari
zeman i na Potravskoj podini, pak pošto je ovo tlo podzemnim
špiljam i šupljinam podrovano, lasno da su ta vriela u ponore pro36
pala.

Tako znademo, da nazad malo mieseci sadanji m. p. župnik
o. Ivo Šuman dao je u koritim potoka kopati i ponore otvoriti,
koji sada žderu one biesne bujice, što sa Svilaje se obaraju, i što
neizmiernu štetu težaštvu prinosiše razadiruć i zasipljući njive.
Na ravnini pokraj Cetine u tako zvanom Potravskom polju
il dolnjem Potravlju u mjestu Piket imade nmožtvo starinskog
opeka, vrste dosta tvrde. Bez dvojbe tuđi je u stari zeman obstajala
tvornica cigle, a do naših doba ujiuila joj se njeka saloža opeka.
Da je okolica ova za sličnu obrtnost sposobna, jamči to i sad
rabljena dobra vrsta loučarske zemlje, kojom seljani Satrića i Potravlja
vode znatnu lončarsku obrtnost i na glasu su bakrari po
gorskoj Dalmaciji od Cetine do dno Kotara.
Potravlju na zapad izdiže se osamljen čunjasti huuiac, do
300' odnosne visine. Od juga je ponorito strm, kao što je napram
istoku i zapadu prilično uzprsit, dočiem na zapad obronak mu se
slatko spusta k podnožiju suprotivua mu brdašca »Gradić».
Na zarubljenom vrhu tog humea prkosito držu se još porušeni
miri Vinđušić-grada. Kako su ga orili neprijatelji i čobani vrieme i
gromovi, ipak je sviem nepogodam odolio. Beden od istoka savijen
na luk iz dvora je do 20' visok a 4' debeo, dočim oni od zapada,
na tupi kut slomljen, nješto je tanji i većma razoren. Temeljna
crta opisiva sliku kose pačetvoriiie, kojoj su dvokutnice jednako
po 60' duge.
Prostorom dakle nije bio vejik. Vrata je imao od
juga, gdje su ozimus pastiri odkrili kamenite skaline, od kojih
žalibože dobar broj već su iz obiestne šale sturali nizza ostrmu
brinu u Tutušev-potok!

Tvrdjavica ova nije gradjena za ognjeno oružije, jer na njoj
nejma ni puškarica, ni okna za topove, a to je dokaz njezine starine.
Nu ipak pri podnevnom uglu, sličnu oštmljatu nosu, priliepljeu
se vidi jedan branik iz nove dobe, na kom je uzkih i
visokih pendžera za puške i okna za lagane topove. Da se je svakako
i topovim ovuda rabotalo sviedoče gvozdena zrna, što se po
brdu na zapad Vindnšića nalaze suglasno sa predavom, što priča,
da su ga Turci razorili sa glavice Gradić, na vrh koje da se i sad
vide ostanci zidjanog meteriza. S istočne bočine Vindušića uzvija
se na zasuke trag ceste, koja je u grad vodila, a po dnu glavice
gromile sorena kamenja bilježi kolobar u suho zidjana šanca, kog
Šarampov zovu, na sriedi koga narod priča, da kvrči pun bunar
suha zlata! Po isti način i na istočnom obronku Gradića,
na jednom dolěiéu, gdje je voda pištala (kaže moj vodjak Ante Mojié-
Ogrešić), leži zavaljena dobrota od dviju crkava, tako bar da je
njemu njegov otac pripovjedao, a njemu turski bezi u Kuprisu.
I u Vindušić-gradu nahodi se rimskih babaka, i ja isti nadjoh
bakreni novac Konštantínov i gvozdeno pruo od jednog palca promiera.

O davuoj prošlosti Vindušić-grada ne umie kazati nitko
ništa; neg da su to bile kule njekih Vindušića, i da seje tu srebren
novac našao sa nadpisom Vid Vimliišić, a taj novac da je u Spliet
prodan bio! Vindušić-grad svakako nosi na sebi znak davne starine,
i morao je biti važan na tiesnom klancu izmedj Svilaje i
Cetine za obranu onog nepoznatog grada, što je na Potravlju
ležao; zato i on siže do rimskih doba. Po mom mnenju ime mu
Vindušić od velike je važnosti, jer kao što Osakaćena rimska imena
Trilj i Sutina kriju u sebi dokaz existencije Tiluria i Setonie, tako
i ime Vindušić otajni bi mogao biti ključ za pogoditi ime brezimenom
rimskom gradu, što mu je na istočnom podnožju stao.

Ako je Vindušić ime izvedeno od Vinduše, Vindušić je zamišljen
kao čedo većeg grada, koj mu je kao matica pomišljeu, a ta je
Viuđuša Ako nadalje Viuduša izvodi se od panja Vind, a ovi srodan
je sa imenom narodnim Vindi ili Vendi, eto dokaza, da posried
zagorske Dalmacije za Rimljanah obstojao je grad sa imenom slovieuskog
naroda. Kao što izmedj Norika cvao je grad Norea, tako
i posried dalmatinskih Venda, ovdie na Potravlju obstojala bi bila
Vendea! Razumiem, da je smiono moje nagadjauje, al ja samo
povukoh, a vieštiji nek dalje potežu.

Za hrvatsko-bosanskih doba Vindušić je jamačno obstojao,
čemu dokaz Hervojini i Ugarski novci; a što ga zovu gradom
Kotromanovića, moglo bi se izvoditi, da je bio vlastitost tih bosanskih
bana. Sbilja u Potravlju žive i danas ogranak ove velikaške
porodice, kod koje sam nazad desetak godina prebirao torbu
starinskih pisama, najvećma odnosećih se na njihovo rodoslovje i
dokaze, da lozu vuku od bosanskih bana i kralja. Rekoše mi, da
jim je ta pisma izmamio nietko u Splietu. pak tako će jim s vremenom
i uspomena poriekla izčeznuti, kao što jim jur i prezime
gine, pokle i sad su gotovo više poznati pod predievkom Biče,
nego Kotromanovići, kao što jim i Vindušić većma zovu Bičinimgradom!

Od ostalog ja bi lašnje vjerovao, da ovi seljaci Kotromanovića,
što žemlje težu i stado pasu a u jogunastom svom ponosu
velikašku ćud odaju, od Kotromanovića lozu vuku;
negoli da je Vindušić njihova davna vlastitost. Kotroinauovići ovi, kao što
i ostali Potravćaui doselili su ovdje iz Hercegovine istom na poćetku
18. vieka; pak buduć se Kotromanovići najbliže do Vindušića
nastanili i po nieki način ga u svoje predvraće uhvatili, nastao
je obićaj, da ga zovu Kotromanovića gradom, koj naziv nejma
nikakve historične važnosti za poviest ove, zlameuite inčije, porodice.

A. K. Matas.

oriđinal od ovoga zapisa morete nać lipo TUTE


ako ćete pročitat pokoju zanimljivost o pratru matasu unda van priporučan da strelicu na ekranu usmirite lipo TUTE.



Post je objavljen 13.02.2011. u 18:51 sati.