Netko nešto sakuplja. Netko ima nekakav hobi. Moj su slova i brojke. Na papirima, papirićima, kartončićima, salvetama... Bacila sam se danas na prvu u nizu ladica koje treba pročistiti i presložiti. Mili Bože, mili moj i dragi Bože... Rijeka slova. Potoci brojeva. And lots of papira. Hrčak sindrom, kažu da se to tako zove. Ako na jednu stranu stavim dokumente svih vrsta i navodila za uporabo svega i svačega, svejedno ostaje materijala za čitanje kroz čitavu jednu zimu u planinama, dok sam odsječena od ostatka svijeta, a u kominu pucketa vatrica. Pročitam, udahnem jaaaako, i bacim u vatru. Trenutno nemam funkcionalno ognjište na raspolaganju. Samo sam udisala i izdisala, duboko koncentrirana na proces. Nisam sve pročitala. Nešto sam pospremila za kasnije. Cijelu kolekciju ispisanih listića post-ita. Nekad sam planirala kako ću od tih papirića napraviti kolaž i postaviti ga na središnje mjesto našeg doma. Sad razmišljam da ga ipak napravim i pošaljem u Muzej prekinutih veza. U paketu s većom količinom papirnatih maramica. Jamčim vam da bi se potoci suza isplakali ispred tog izloška. Eto ga projekt za idući kvartal! Ne znam samo hoću li imati vremena i snage u toj fazi još i blog pisati. Hmmm...
Neke je ladice lakše pročistit. Recimo one u kojima su bili cd-ovi koji mi se ionako nikad nisu sviđali. Kroz tu sam prozujala kao ciklon. Žao mi je samo praznih medija koji su uzaludno potrošeni. Nije mi žao zbog loše glazbe.
Danas sam slušala Johnnya Casha, American Way III, IV, V i VI, pa malo načela Chapel Club, utvrđivala gradivo Smith Westernsa i guštala uzTomicu Waitsa i Lou Reeda. Jako volim album Transformer, sve osim one ljige Perfect Day, ali u kontekstu cijelog albuma čak i ona može proći. Samo da se zna, ta mi pjesma nije dobro sjela na želudac i dok su mi cvjetale lažne ruže. S druge strane, juha od svega mi je sjajno sjela. Što je još bolje, mirna sam i za sutrašnji ručak/večeru/onaj obrok koji se jede kad se dođe s posla. To je prednost kuhanja - leftovers!
Btw, vraćena mi je pošiljka dote (miraza) iz Zagreba. O sreće, o veselja. Moralna zadovoljština? Nope. Riječ je o stvarima koje je moja privatna Supermenica pripremala s ljubavlju. Dugo i predano. Mi smo ipak jedna ozbiljno tradicionalna familija. Ljubavi više nema. Stvar je jasna sama po sebi. Sad se sve to samo mora poslati na kemijsko čišćenje. Valjda se ljubav ugrađena u izrađivanje neće izgubiti u procesu.
Post je objavljen 13.02.2011. u 17:54 sati.