Viski
Ma kakvo mito. Vrećica sa bocom viskija i bombonjerom je poklon a Mito je makedonsko ime koliko ja znam. I te hajke na doture da uzimaju, ma dajte molim vas, pa što vi 'oćete da vas odbiju kad im donesete poklon pa da počnete mijenjati boju kao lignja. To je kulturna i školovana čeljad koji znaju s ljudima i taj čin primanja poklona je zapravo dio terapije htjeli mi to priznati ili ne.
Nikad dotur neće reći donesi mi viski ili donesi mi bombonjeru, ne, to neće čuti vaše cijenjeno uho.
(Vi'š ovo me podsjetilo na pokojnog Pavu (profesora) kad bi govorio da on nikad od nikoga nije uzeo dinara (tada) a ja bi dodao…samo marke!)
Istina je da mi to sami potenciramo, ali istina je i da se onda bolje i sigurnije osjećamo kad nešto odnesemo i stavimo na stol. Probudi se u nama osjećaj bliskosti, očekujemo veću pažnju, nadamo se dobiti skuplje lijekove…uglavnom priželjkujemo neku vrst privilegije a negdje u kantunu malog mozga znamo da je zapravo tretman isti s ili bez poklona.
I malo po malo to je postala navada, običaj, skoro normalno ponašanje mada moram primijetiti da se to u zadnje vrijeme puno reduciralo, da smo takoreći postali „bračani“ što se toga tiče, tako da su doturi ako žele imati u kući viski, primorani ga kupiti.
A prije…eh prije, dešavalo se ono, ali doduše sporadični slučajevi, na primjer u znak zahvale čovjek bi preko posrednika htio doturu pokloniti tele, ali… Odgovor bi bio, recimo, ovakav: „C, znate to je tako nespretno, neka on to tele stavi u kovertu“. Ili ovo: „Zamisli ja ga operirao a on niti da mi je 500 eura dao a kupio je novi auto“.
A moj prijatelj ne spada u ovu kategoriju, kod njega se radi o onim poklončićima s početka od kojih bi i ja imao koristi, ponekad.
Kako bi u prolazu ili ako mi zatreba veza navratio u njegov ofis, uz po koji vic koji su se kod njega, čini se, razmnožavali, dobio bih i koju boršicu sa poklonom…neka se nađe doma.
I taj dan sam svratio samo da se javim, (lažem) taman je štemao po tastaturi, ispisivao je nečiji nalaz.
„Sjedi, šta je, nemam ti vremena ali poslušaj ovo“.
Ja se nasmijem, rečem dobar dan i spustim se na stolac. Onda se i on nasmije što brza…kao da mu je uključena turbina i nastavi priču.
- Ma slušaj ovo, ima jedan pacijent koji već duže vrijeme dolazi kod mene jer je stalno po bolovanju…na željeznici radi, baš mu sad pišem nalaz, radio sam mu MG, to je ono bockanje sa iglama…ma dobro nema veze…što sam ono…
- Neki pacijent.- ja ga kao podsjetim.
- Aha, e on ti meni svaki put…a bogami već desetak puta, donosi poklon, viski, bombonjeru i kavu i to lijepo stavi u onu boršicu…ček ček.
Diže se i ode do ormara te izvadi boršicu i stavi na stol ispred mene.
- Odnesi ovo kući imam ja, tu je baš on donio.
- Doture…ma kako ću, svi donose doturima a ja da uzimam a, nema smisla? A jebenti što reći za toga, znači da je dobar čov'k a.
- E, i slušaj ovo. Svaki put u boci od viskija rakija. Bit će da ima nekoga što mu donese praznu bocu i kutiju, neko mu vjerojatno radi negdje di se to obilato konzumira.
- Hahaha, dobar. Nego reci mi kad mi možeš rodicu primiti znaš da me stalno kljuca jer joj je dugo čekati.
- Ae neka dođe sutra i odmah neka se meni javi a ne na šalteru…jel' može.
- Kako ne, fala ti! Ja ti prekinuh priču…šta bi sa viskijem.
- Nasmijao se ti, e da… i ja bi se smijao da nisam poklonio dva-tri puta prijateljima u Zagrebu pa me kasnije bockali da sam popio viski a njima nalio rakijetinu.
- A šta, ne kaže ti da je rakija unutra?
- Ma kakvi, i stalno dvojim da mu rečem ili ne, da me ne smatra za…jel', a opet ispast će da biram a poklon, kužiš.
- A bogati draga, spusti ga i ti njemu, a šta.
- Kako?
- Di je on sad?
- Još je u ordinaciji sestra ga rasprema a ja mu pišem nalaz, kako vidiš.
- Ae ovako, daj mi jednu drugu bombonjeru umjesto ove a ja ću ovu boršicu uzet i otići doli na trafiku (podrum i pothodnik) a ti njega pošalji da ti pođe kupiti novinu.
- Čekaj…ti ćeš ga čekati na trafici…poznat će boršicu pa će…
- To je moja briga, to i 'oću da ga privuče e a ti…kome se inače ide dalje na pregled nakon tebe?
- Ortopedu.
- E, nazovi…nekoga od svojih jarana i zamoli ga da ti odmah primi jednog dobrog poznanika, za desetak minuta recimo…Ček' ček', ovako,… odmah pacijentu reci da si mu sredio pregled kod ortopeda da ne čeka i da će ga primiti za desetak minuta, neka ne okasni.
- A što si to naumio a?
- Samo ti učini tako pa ću ti kasnije doći kazati kako je bilo.
Boršicu sam stavio u kantunu na novine, kupio „Dalmaciju“ i listam ondje ispred trafikantice, nema nikoga jer je već skoro podne. Pitam prodavačicu jel' smetam ako tu nekoga pričekam i prelistam tiskovinu, rekla je da nema problema.
Nisam čekao niti tri minute evo neko skakuće niza skale, po hodu ne bi se reklo da je bolestan al' dobro, nisam ja dotur.
Maknuo sam se u stranu a on je zatražio novine, platio i zastao…gleda onu boršicu. Primakao se i komentira na glas, zapravo posredno se obraća meni.
- Nu, ista jebamebog ako nije.
Ja sam nezainteresirano pogledao, umočio prst u čvalje i okrenuo list ne komentirajući.
- Ovo je vaše?
Nehajno sam kimnuo uz ono „aha“.
- Malo a…nije tija uzet. E!
Ja ništa a on će opet.
- Istu ovakvu sam ja odnija onome bockalu gore…evo potpuno ista, da nije bombonjera drukčija mislija bi da je moja.
- E!
- Aha, samo nisam ni ja pizda od jučer.
- E.
- I ja imam vakultet.
- E.- i dalje ja nezainteresirano listam.
On je nakon prve rečenice prešao na „ti“ i raspričao se kao da je na pijaci.
- A dašta, bogtejeba uvik im je malo…oćeš aha, mislim se ja. Znaš što ja napravim.
- E.
- Žena mi čisti u hotelu pa mi donese boca i škatula od viskija a ih ja napunim rakijom, kurac oni znaju što je unutra…oni će mene ts.
- E.
- Dašta, i oni zadovoljni ka prasad, ali jebiga, sad mi triba ovi čas za ortopeda a nemam vrimena ništa poć kupit, neznam ni sam što ću. Bockalo mi je sredio da me primi za desetak minuta…eto vidiš, da mu nisam odnija boršicu kurac bi on zva ortopeda i priporučija me…ali ako mu štogod ne odnesem ne tribam niti ić kod njega.
- Ma nije baš tako ajde, a imaš i preporuku.
- Ko, viruj ti Tomi (onda je stišao glas) banda je to moj prijatelju, ako ne odneseš najeba si. A viš da su i tebe odbili jer je malo.
- A e.
- A što ti ja kažem…nega, šta'š ti sad s tom boršicom?
- A ništa, nosim doma, šta ću.
- A spasi me ako bogaznaš.
- E.
- Evo ja ću je kupit…koliko?
- E, ma daj zajebaješ.
- Ne zajebajem svega mi, moram mu nešta odnit inače mi neće napisat kako valja pa ću morat poć radit a ja uvik rečen, daj Bože zdravlja i bolovanja!
- Meni to nezgodno…skupo je ovo znaš i sam.
- A bome koliko si ti dao toliko ti dam i kvit, ne moraš na meni zaradit.
- Eto ti, tako sam ti ja prodao poklon a tebi evo trista kuna.
- Hahaha, kad mu sad kostolomac otvori viski, hahaha!
Ček'…evo tebi druga, e tako i fala ti.
- A fala tebi, taman ću ovo dati rodici da ti sutra ne dođe praznih ruku!
Post je objavljen 12.02.2011. u 00:16 sati.