Iskreno, nisam mislija njanci slova napisat o stotome rođendanu Hajduka, ma reka sam neću i gotovo, ka ono u znak osobnog protesta na kakve se niske grane spustija nekad slavni klub, ali eto, možda zbog šušura po gradu, lipo dizajniranih grafita po zidovima, pisama koje izviru iz svakog kantuna i pustih zastavica po ulicama, mora sam popustit.
Ja sam dite s mora, moja mati je Daaaalmaaaaacijaaaaaaaaaaaaa....
A kako i neću kad je taj Hajdukov duh usađen u mene još od prvoga dana života. Još preciznije, nije prošlo niti dvanajst uri od onoga momenta sam prvi put zakmeča u rodilištu udaljenom niti dvadeset metara od sjeverne tribine Staroga Placa, a već sam sa ponistre mava bandirom i vika "bili su bili vrhovi planina." Naime, upravo to popodne, splitski "bili" su igrali protiv Olimpije i dobili utakmicu s jedan prema nula.
I ne samo ja, na iljade spli'ske dice ćutilo je od svojih prvih koraka tu snagu dalmatinske upornosti i dišpeta i nema toga muškića koji nije sanja kako će i on jednoga dana obuć bili dres, zabijat golove ljutim protivnicima, a bome i najlipšim curama iz Splita i okolice i trčat počasni krug oko igrališta s peharom u ruci.
Nešto kasnije, rodilište se preselilo na Firule, a stadion na Poljud, na dva skroz različita kraja grada, rastegla se i pukla pupčana vrpca koja je povezivala splitsku dicu i balun i sad s nekim vremenskim odmakom možemo reć da je to bila katastrofalna urbanistička pogreška.
Di ćeš dicu odvajat od baluna?
Ali, već od svoje desete godine, točno sam zna kako će izgledat moj prvi nastup za Hajduka. Evo vako...
Početkom drugoga poluvremena gubimo nula jedan, igramo očajno, ništa nas ne ide, a ja, tad šesnajstogodišnjak, sidin na klupi za rezerve i čekan ka zapeta puška. U jednom trenutku trener se diže i govori ajde mali, zagrij se ulaziš unutra. U pedeset i sedmoj minuti zamjenjujem Nenu Šalova koji toga dana nije moga povezat ni svoje špigete a kamo li igru. Nije mi tribalo puno vrimena za prilagodit se, oooo prije sam naučija igrat balun nego šta san prooda!
Nakon par minuti igre, Zlatko Vujović biži po desnoj strani protivničke obrane, zavrće u sredinu, balun nekako conkulasto odskoči, privari protivničkoga beka, dođe taman meni na šuc i zabijen gol! Jedan jedan!
Puplika skočila na noge, mašu bandirama, aplaudiraju i komentiraju ma vidi ovoga maloga šta je dobar, ko bi reka, ma šta ko bi reka, jesan ti govorija da ima jedan junior koji će bit pravi igrač, a moj ćaća na zapadnoj tribini sve to gleda i sluša i gušta!
Ali još je uvik izjednačeno, ne ide nam ruku taj rezultat jerbo ako ne dobijemo, Zvezda će nam uteć na tri boda, ko će je više uvatit! U osamdesetoj minuti korner s live strane! Izvodi ga Baka Slišković. Ja stojin vanka šesnajsterca. Baka tuče pravo prema golu, vratar boksa balun koji se odbija pravo prema meni, side mi tačno na volej, opalim po njemu ka iz topa i zabijen ga jušto ispod štange u svih devedeset!
Dva jedan za nas! Ludilo! Svi slavimo, ovakvi gol nije viđen još od vrimena Jure Jerkovića, već vidim sutrašnje novinske naslove u stilu "zvijezda je rođena!"
Do kraja utakmice protivnik nas je pritisnija na našu polovicu, ali mi smo se borili ka lavi, ka tigri, na kraju sam čak uspija prisić jedan njihov dupli pas, krenija u kontru, zavida u grop tri njihova igrača i lagano pribacija golmana ka da iman pet stotin utakmic u nogama. Tri jedan za nas, sigurna pobjeda, sudac svira kraj, a mene oduševljeni navijači iznose s terena na ramenima!
U ovu priču sam bija uvjeren da će se dogodit tako i nikako drugačije kad sam ima trinajst godin.
I četrnajst!
I petnajst!
I kad sam proša svoju šesnajstu i sedamnajstu, a nije se dogodilo to šta se tribalo dogodit, jer me ona pizda od trenera nije tila meknit u igru, ja sam i dalje bija uvjeren da jednoga lipoga dana tako mora bit.
I danas kad imam dvajsti.... aj dobro ne baš toliko, ali tu negdi, još uvik imam osjećaj da ću u prvoj utakmici u bilome dresu zabit het-trik!
Koji put je lipo živit u snovima.
Hajduk je realno govoreći, u europskim i svjetskim razmjerima bezvezan klub. Ako smo se i mogli podičit osvojenim trofejima od Vardara pa do Triglava, vanka se i nismo baš nešto istakli.
Ali to, šta Hajduk znači za našega čovika, to nije normalno, to spada u parapsihologiju, u zvjezdane staze, ma ta ljubav ne da je slipa, ne da je vječna, nego je toliko velika da prilazi granice galaksije!
Onako isto kako sam ja u svojoj dičjoj glavici složija priču kako ću jednoga dana igrat za voljeni klub, tako su i Hajdukovi navijači u svojim fantazmagorijama stvorili najbolji klub na čitavome svitu!
Koliko navijačkih pisama, koliko strasti, beštimji, suza, koliko pokliča, koliko parola je nastalo u ovih sto godina!?
I kad gube i kad tuku uvik virni svom Hajduku!
Hajduk živi vječno!
A poslušajte samo ovu dražesnu rečenicu - Ko ne voli Hajduka iz Splita dabogda mu ćaća pomanita!
Bidan ćaća...
Ma znate šta, mogla bi se cila doktorska dizertacija iz sociologije napisat na temu "Uticaj rezultata Hajduka na raspoloženje Homo Dalmaticusa"
Jerbo, kad je Ajduk zabija, onda su i navijači bolje zabijali čim bi došli doma. I žene su im onda bile kuntente. Svi bi u ponediljak ujutro bili orni za nove radne pobjede! Radnici u škveru bi s više volje varili, pituri bi pivali s pinelima u ruci, škovacini bi s više gušta čistili grad, radnice Jugoplastike bi pribacivale normu dvista posto sve se nešto zagonetno smješkajući, letile su one šlape i kabanice priko tvorničke trake ka rokete, ka baluni!
Danas su druga vrimena došla.
Ovi Hajduk nije ni sjena onoga Hajduka iz moga ditinjstva. Ako je Hajduk uz kampanel Svetoga Duje i Marjan jedan od simbola Splita, onda je puno grubo škroka i potonija, uša u se ka telaruša, ma samo pokušajte zamislit kako bi recimo izgleda kampanel bez gornja dva kata i zvonika, kako bi u krajnjem slučaju izgleda Marjan bez šume, okićen samo Kerumovim "plažnim objektima!?"
Eeee, pa upravo tako izgleda današnji Hajduk...
Danas Svakašuša može bit precjednik Ajduka.
Danas u Ajduka mogu igrat igrači ne sa dvi, nego sa tri live noge.
Čak su i moderne navijačke pisme ajmemajko
Kada umren umotan u bilo, na Poljud odnesite mi tilo...
Koji morbidan stih o gospe moja...
Ali ono šta je najlipše i šta čovika mora taknit u šuštu - publika i dalje voli toga neskriknjega Ajduka, voli ga ka mater ludu ćer, voli ga bezgranično usprkos betežnim igračima, diletantskim trenerima i pijanim upravama.
I to je ono šta nema nigdi na svitu.
Lako je navijat za Reala, Barcelonu, Milana, Arsenala, Manchestera, lako je volit velike bogate i slavne, neš ti!
Ajde navijaj za ove naše redikule ako si baja!
I zato priznajem da sam se gadno privarija kad sam sve ove godine jada i čemera uvjerava samog sebe da me više nije briga za njega, kad sam govorija - ma ko šljivi Hajduka!
Ma šta, ko šljivi!?
Hajduk šljivi vječno!
Post je objavljen 10.02.2011. u 09:30 sati.