U sobi 240 ima jedan televizor. Kad mi je dosadno ili mi se neda raditi ili trebam mali odmor, svratim tamo i gledam televiziju desetak minuta. I za vrijeme ručka obavezno gledam televiziju.
Nekad je zanimljivo: filmovi, serije, hrvatski top model, teoretske rasprave o besmislenim pravilima društva… itd. Nekad su na programu kulinarske ili modne emisije… nekad samo panoramske slike planina ili mora… a nekad je na ekranu i samo „snijeg“; ako i to. No i tada zna biti zabavno samo prebacivati s programa na program, nadajući se da će baš na sljedećem programu biti neka dobra utakmica ili golišava scena, iako je vidljivo da televizor taj dan ne hvata dobar signal, jednostavno nije raspoložen.
Al to je takav televizor i volim ga.
Prošli tjedan je televizor otišao na skijanje. Ni prvi ni zadnji put.
Bio sam kao apsolvent koji je ostao bez struje i telefona i nema druge nego učiti.
Malo sam se predanije bacio na posao, kad bi bila kriza prošetao hodnikom, napravio mali krug i za 3 minute se vratio i nastavio s poslom. Bio sam savjesniji radnik. I produktivniji.
Zaključio sam da mi televizor možda zbilja ne treba u života; ima toliko korisnijih stvari od televizije; mogu čitati knjige, učiti, dati krv, volontirati…
No, pred kraj tjedna me već lagano kriza hvatala.
Ali odlučio sam biti čvrst i ne tražiti druge televizore po zgradi. Iako ih ima; i to svakakvih: plazma, lcd, full hd, 16:9 ekran… al i to su sve sranja kad hrt ionako i dalje 4:3 sliku emitira.
Tjedan dana je prošlo, televizor se vratio… i ja opet po starom; čim mi se malo nešto neda – opa, zašto ne bih prošetao malo i pogledao kaj na telki ima. Puno lakše je nešto ne napraviti kad je televizor upaljen u sobi do.
Ipak nisam ja tip koji može živjeti bez televizije. Na kraju krajeva, televizor je prozor u svijet.
I k tome, kad imaš progresivni keratokonus kojeg će jednog dana moći zaustaviti samo transplatacija rožnice, ne možeš poželjeti više od suicidu sklonog televizora s perfektnim vidom.
Post je objavljen 27.01.2011. u 13:02 sati.