"...Rjeđe se događa da njen san razbije krik, i onda je na mene red da je prekrijem, sav u zaštitničkom znoju.
Ona mi kroz usne objavljuje uzrok svog vriska. „Jako veliki kukac“, kaže, kao da me ne bi uznemiravala zbog nekog manjeg; ili „Stepenice su bile klizave“, ili jednostavno (što mi se čini do tautologije tajanstvenim), „Nešto gadno“.
A onda, pošto je iz sebe izbacila tu vlažnjikavu žabetinu, uzdahne i vrati se pročišćenom snu.
Ja ležim budan, čvrsto držeći ljigavog vodozemca, prebacujući pregršt otpada iz šake u šaku, uznemiren i zadivljen..."