ne mogu jednostavno sjediti i biti ljubazna prema samoj sebi
pa se maknuti od svih tih situacija u koje sam gurnuta..
koje su doslovce sručene u moje krilo i neka se ja sad bakćem time..
Imam prijatelja..koji je na kraju fino i jednostavno rečeno-manipulator i zna me…
valjda bolje od mene..i zna, da ako kaže ovako i ako kaže onako…
ja ću ko navođena napraviti upravo ono..što je naumio…a to je…
da on ne može, ne želi, nije u stanju..
posvetiti dovoljno pažnje svojoj prijateljici, koja njega smatra bratom,
a on nju smatra sestrom..
i ona je bolesna..jako bolesna..i umire…onako na rate…
i svaki dan već sada, njoj je poklonjen…
i upoznao on mene sa njom i pričale mi…i družile se…
onako neobavezno, u prolazu, preko telefona, preko nekih zajedničkih a-ha… momenata..
a onda se njeno stanje zakompliciralo..jako…
i zdravstveno i pravno i obiteljsko…ma sve…
a ja sam uskakala..sve češće…
jer je prijatelj manipulator… bez para, bez auta i bez adrese u gradu…
pa sam ja tu idealna…da joj se nađem pri ruci kad zaista zagusti…
pa pomažem..
a zagustilo je, već jako, i ne samo nekoliko puta…
zagustilo je i zapetljalo se, ne samo od pravnih stvari, od medicinskih događanja,
od njenih privatnih, brakorazvodnih, imovinskih, a nerazriješenih odnosa…
i ja sam uskakala i bila na raspolaganju i vozila okolo i zvala i…
i sada bi trebala opet..jer me zove, jer me treba..
ali ne mogu, oklijevam, jer je to nešto veće od mene,
jer mi ona nije prijateljica..
onakva kojoj bi rekla baš sve…poznamo se površno..možda jedva godinicu,
a intenzivno možda kojih 8 mjeseci…kad je već bila loše,
i teme su nam bile sumorne…obojane..kontrastima…života,
njene kemoterapije, zračenja, padanja i dizanja..i njenih fantazija..
i ja tu ne mogu ništa…
jer jesam suosjećajna, ali sve to ide predaleko, sve to ide prejako i prebrzo..
pa se izmotavam..i nije problem da se izmotavam samo tako i bezveze
već sva rješenja koja se nađu samo su privremena, neprihvatljiva..
i sva su…kao da se ima sve vrijeme ovog svijeta..a nema…
a njene stare i valjda prave, prijateljice, dođu i kažu:- da, vidiš, baš bi mogla tako..
i onda odu…
ili se drugi prijatelji naljute…jer je ona „nerazumna“ i „neće“…
poslušati „savjet“…a ima ludih do gnušanja..ali koji bi joj svakako pomogao..
i u toj svojoj uvrijeđenosti i ljutnji odu…
i tako….zbrka..i ona „kao“ ima svu podršku…njihovu…ali samo verbalnu,
za te svoje ili njihove fantazije…
a ne može ih realizirati, jer kad krene, vidi se da je nemoguće, ili preskupo,
ili iscrpljuje ili jednostavno ne može, jer ne može…
i onda sam ja tu da ispravljam…i popravljam i pokušavam i tješim i razumijem…
i ispada da sam ja jedina..a svakako ona grozna…
koja ide okolo i buši sve te ružičaste balončiće..nad njenom i njihovom glavom…
i ispada da sam ja jedina koja se pri tome osjećam krivom, jer ne uspijevam,
i osjećam se krivom jer bih se rado ipak maknula… ali sam tamo..i ne odlazim..
pa se pitam..opet…
zašto ja ne mogu jednostavno sjediti i biti samo ljubazna prema sebi…
kao što sam ljubazna prema svima njima…koji fantaziraju, ali se ne aktiviraju…
i ne čine ništa.. već čekaju mene…jer me znaju…a ne znaju…
i stavljena sam u situaciju koju u osnovi mrzim,
a to je da na gotovo sve kažem- ne…
ali ipak napravim..jer se možda ipak može…jer moram barem pokušati, jer sam uporna…
i jer ne mogu odustati..
trčati nečiju trku..a startni pištolj drže svi..
ali niko ne trči…
tu trku u kojoj nema cilja, ni pobjedničkog postolja…
i trčim samo da bih trčala…
i dok trčim svejedno se pitam..
a zašto ne mogu biti barem toliko ljubazna prema sebi, pa da odlučim…
jednostavno sjediti ili se maknuti…
Post je objavljen 11.01.2011. u 13:44 sati.