Izgurala sam mjesec dana na poslu. Što reći? Posao je posao, dalo bi se svašta reci, ali cemu?
Sutra mi je rođendan. Ne bih tome pridala nikakvu važnost da me ovih dana ljudi nisu pitali upravo to. A kako su podaci dostupni gdje god se okreneš danas je procurila informacija na sve strane, dovoljno da jedna osoba ima pristup i svi drugi znaju, mada i dalje ne kužim kakve koristi od toga. Gluposti, samo su me zbedirali oko tog rođendana da sam daleko od sviju, a opet blizu sviju koji znaju da mi je rođendan. I što sad? Kažem, glupost...
Filmovi. Zadnjih mjesec dana nemam televizije ali pogledam barem 1 film dnevno, osim ako sam stvarno umorna pa na pola filma prekinem ili sam bila zauzeta čitav dan pa nisam stigla, ali uglavnom pogledam. Zapravo, čudno kako je čovjek umoran i film mu dođe kao uspavanka, da odmori malo mozak, a jednostavno ne stigneš pratiti radnju. Pa ipak, današnji film koji sam pogledala se dotakao pisanja dnevnika, dovoljno da me motivira da se sjetim bloga. O blože, dragi moj blože, oprosti što te zapostavljam. Ne zapostavljam tebe osobno, zapostavljam svoje misli, puštam ih da lutaju, da lebde ali dok ih ne stavim ovdje nikako da se slegnu, da se primire, da shvatim o čemu ja. O blože, dragi moj blože, tebi se ispovjedam. Ne, vas nema, vi niste tu, blog je tu...
Jedna osoba, draža od sviju, drago mi je... Jedna osoba, zaboravljena, drago mi je...
Televizija. Na neki mi način fali, ali ne previše. Čudno. Ponekad bih voljela da je samo čujem, ne moram gledati telku, ali da je upaljena i da čujem glasove dok surfam, to bi bilo dovoljno. Ali imati besplatni net u hotelskoj sobi, nije loše, naprotiv. Ako moram birati između telke i neta onda bolje net...
Svakodnevnica. Posao, posao, posao, da, ipak se vraćam na posao. Dobro je dok si sretan kad nešto dobro napraviš. Loše je naravno kad bi nešto volio napraviti ali ne znaš sam, eh to je najgore. Još kad ljudi očekuju da nešto napraviš, a nitko ti nije pokazao. Dakle, snađi se sam, nema tu filozofije, zakon jacega...
Tračevi. Tako su neizbježni. Jedna ekipa trača drugu, druga prvu. Sapunice su svuda oko nas, čudni likovi, prefrgani, svega i svacega, ali još dragih ljudi ima... E na tome sam zahvalna. Ne moramo si ni pošteno čestitati Novu godinu da bismo se razumjeli (ne, ne radi se o tebi). Lijepo je otići na kavicu, dakako ovisi s kim ideš, normalno s nekim porazgovarati, to su sitnice koje mi puno znače... Žao mi je što se neki kontakti gube (ne, ne radi se ni o tebi), ali:"Svatko piše svoju priču, svatko bira svoj put, sad dok možeš ostavi svoj trag da se zna da bio si tu...“ (Elemental)
Post je objavljen 08.01.2011. u 20:16 sati.