Čudno kako se tokom samo jednog života…mog života…promene neke stvari, nekadašnje želje postanu navike, a neke stvari koje su tu sada na dohvat ruke postanu nevažne, a nekada su bile tako važne…
Uvek sam voleo muzikui većinu svojih sećanja vezujem za neke ploče I pesme…moguće da to I nije ništa specifično za ljude moje generacije…pridavali smo previše važnosti muzici, tačnije pločama, do kojih smo teško dolazili (ko se još seća “Komisiona”). Sasvim sam siguran da smo o tadašnjim rock zvezdama imali sasvim jednostrano mišljenje koje nam je nametao jedini muzički časopis Džuboks. Mnogo kasnije kada sam listao taj časopis video sam koliko su članci bili jednostrani I lični…tačnije naivni I smešni.
Ko nam je kreirao muzički ukus…radio Luxemburg, naravno…tako da smo svi u početku voleli one tra-la-la pesmice…neko je možda I slušao Dylana I Floyd-e, ali mi nismo…jedne od tih sezona se non-stop vrtela pesmica In The Summertime od grupice Mungo Jerry…I onda…oni dolaze…moj prvi koncert…uživo u Beogradu. Koncert je trajao celih 35 minuta kada je klavijaturista Ray Dorsey šutnuo klavir sa bine pa je koncert završen…hm…tako je završen moj prvi concert…ko zna koliko godina posle, mi moj drugar Huncut pričao kako je Ray Dorsey-a video u Londonu, u jednom pubu sa 30 mesta, da svira za sitne pare…da li je lose ako kažem da mi je bilo drago?…onaj koji je pokvario utisak sa mog prvog koncerta nije ni zaslužio da svira za vise od par penija…
Da…posle smo postajali zreliji i izbirljiviji….počeli smo naručivati ploče…hm…vezivati se za neke…Harvest, Neil Young….kraj svake žurke…Led Zeppelin, prvi, drugi i treći…i svi ostali albumi, koji su došli posle…kada smo se pravili pametni…Deep Purple, kada smo hteli da misle da smo divlji…i tako…kako su stvari postajalae dostupnije bivale su manje važne...ne možda manje važne, ali običnije....počeli smo raditi, imati više para...CD su zamenili ploče...u početku originali, pa pirati....pa onda smo ih i mi počeli narezivati...hm...svi ti torrenti i GB muzike u mp3 formatu koju nikada nećemo slušati...da, a koncerti...počeli su dolaziti ovde i Stonesi i Dylan i LCohen i svi ostali...svaki koncert perfektan...tehnika...sve bez greške...sve oni čije sam slike nekada isecao iz retkih časopisa i lepio u neku debelu svesku koju sam ljubomorno čuvao i bio ponosan na nju...da, i sada imam strah da ću neki koncert propustiti i da nikada više neću videti Stinga, Bryan Ferry-ija...ili ne znam koga...da...kada bih nešto propustio to bi mi izgledalo kao izdaja mojih nekadašnjih želja...
Domaća muzika...hm...kao da je nikada nisam razumeo...možda Azra (Džoni ne živi više tu...), ili neki od Hrvatskih bendova...Prljavo Kazalište npr. (koje neće da svira tu...)...jednostavno naši bendovi me nisu veselili...ne želim da gledam bend u kome svira ministar (rock i politika nikada nisu išli zajedno), ili neke koji razbijaju Partije za demokratsku stranku...a, o onome što osniva partiju pijanaca i nosi nacionalno obeležje, ili o onome što reklamira cigare i plovi na SPS galiji da ni ne pričam...neko to voli, ja ne...da...i onda pre neki dan Godišnji koncert za Novi Sad...moj vršnjak Čonta...Ritam nereda...kao da sam osetio neku nostalgiju...išao...i, dobro se osećao...pa mi posle rekao moj drugar...”Šta misliš, bili su uslovili ovi iz grada da moraju učestvovati neki bendovi koji su pod patronatom nekih stranaka..., ako ne nastupe nema para od grada...i onda Berar izvadio pare i sve finansirao...”...lepo se osećam ovih dana, to je zaista ono što sam voleo svih ovih godina...sa jedne strane država, a sa druge moja muzika...Berar, hvala ti... da, samo to mi je nedostajalo...ovaj crvić želje u stomaku...onaj crvić koji se ne gubi s godinama...
Post je objavljen 04.01.2011. u 20:04 sati.