Srce mi je stalo onaj tren kad me nazvala i rekla da je u bolnici.Dok sam ju slušala onako slabu..dok mi je drhtavim glasom objašnjavala što joj je suze su same krenule.Govorila mi je kako da se ne brinem da nije ništa ozbiljno kako će biti dobro.. No nisam joj vjerovala..Od malih nogu ju poznajem..Znam svaku njenu tajnu i ona moju..Znam kad mi laže..A sad sam osjetila sad sam znala da mi laže..Nisam joj vjerovala..Al nisam joj dopustila da čuje kako plačem..jer sam znala da moram biti jaka za nju.. Toliko smo toga prošle zajedno.I ne neću dopustiti da mi ju nebo uzme prvu..Ne želim živjeti bez nje.
Pričale smo dugo kao nekad..smijale se...Tad sam uistinu bila sretna što sam ju uspjela oraspoložiti...
Tužno je to što nakon svega što se dogodilo ona je ta koja je u bolnici. Ona je ta koja je bolesna.Život je nije mazio i pazio.. Otac joj je umro kad je bila mala...Mama je bila malo tu malo ne.Uglavnom nije bila uz nju kad joj je bila najpotrebnija. Baka ju nije voljela..a djed ju je tukao...Sve smo to prošle skupa..
I sad je ona bolesna..NE..ne želim,neću dopustiti da ode..Obećale smo jedna druga skupa ćemo umrijet..Svake se večeri molim Bogu za nju da se probudi,da ozdravi..da ju opet vidim onako lijepu i sretnu.
Vjerujem da ona to može.. Jer ona je najsnažnija osoba koju poznajem..
I zato bebo možeš ti to..stisni zube i diši.. ^^
Post je objavljen 01.01.2011. u 19:36 sati.