VI
molio sam more da dozove jedra
u pustoš gdje vazda na uzbunu zvoni
da srebrom zabljesnu kao njena bedra
kad iz morske pjene prečista izroni
nekad i prividu srce svoj ceh plati
kada nam kroz maglu obrise ukaže
i kad mu se na tren rubovlje pozlati
ne hajuć da znamo da nas ipak laže
ne, ti nisi bila ni privid ni magla
nit suvišni nakit izmišljena ruha
a najmanje moja taština prenagla
ushit si mog pića blagoslov mog kruha
pa zato i pristah da me arka nosi
bol nek kormilari i neka prkosi
Post je objavljen 01.01.2011. u 04:05 sati.