Marketing
osjećaj za vrijeme
- revitalizirani post od 20.11.2010.
Parkirao je auto na suprotnoj strani ceste i iskočio iz njega. Ne obazirući se na druge automobile koji su prolazili, te morali zakočiti da ga ne zgaze, zaputio se pravo prema meni.– Mislio sam da si ovdje! Baš mi je drago što se nisam prevario!
Pokazao sam rukom na slobodnu stolicu s druge strane stola neka sjedne. Privlačeći je pod sebe huknuo je:
– Imam četrnaest minuta da popričamo!
Nije rekao „petnaestak minuta“, nije rekao ni „trinaest“ ni „šesnaest“ nego upravo „četrnaest“. Radio sam radio-emisije pa znam koliko se može reći u minutu, a za četrnaest minuta se može zaista mnogo, ali u tom trenu zazvonio je mobitel u njegovu džepu. Trgnuo ga je poput revolveraša i pogledavši prethodno na ekraniću tko ga zove javio se „Reci!“
Pozorno je slušao potvrđujući povremeno „Aha!“, a na kraju rekao samo „Dobro. Samo dalje tako!“
Nisam ga želio ometati dok razgovara. Pogledali smo se kad je završio, uzeo je dah kao da se sprema izjaviti nešto značajno, no umjesto glasa iz njegova grla oglasila se druga signalna melodija iz drugog džepa.
Munjevito je izvukao drugi mobitel, bacio brzi pogled na ekranić i prinio ga uhu. Nisam ga htio prekidati dok razgovara jer je ovaj put i on podjednako govorio kao i sugovornik. Kad je završio ostavio je napravu na ploči stola kao da očekuje još poziva. Bio je u pravu utoliko što je zazvonio treći mobitel.
Ono što je tom prilikom govorio nedvojbeno je spadalo u poslovne tajne za kojima bi mnogima u gradu potekle sline kad bi ih mogli čuti čime je pokazao da i dalje ima povjerenja u mene da se neću time okoristiti ili razglasiti. Moram priznati da mi je to bilo drago. U protekle dvije-tri godine viđali smo se rijetko, samo u prolazu, ali smo se zato barem jednom mjesečno čuli telefonom i pokušavali dogovoriti da se vidimo čim će naći vremena. Naposljetku je zvao samo da odgodi dogovore ili mi se jada da nije imao vremena da se nađemo kako smo se dogovorili. To što se nije skanjivao otvoreno govoriti preda mnom pokazivalo je da se između nas ništa nije promijenilo.
Završio je razgovor i rekao:
– Blago tebi! I dalje svaki dan sjediš ovdje...
Stigao sam reći „Aha!“, a onda me je prekinuo onaj prvi mobitel. U sljedećem času prijatelj je urlao na nekoga kao da razgovara s nekim balavcem. Za vrijeme te deračine je na onaj mobitel na stolu stigla neka SMS-poruka na koju je odgovorio tipkanjem slušajući kako se netko s druge strane linije pokušavao opravdati.
Nije ni završio razgovor, a već je zazvonio novi mobitel, četvrti. Izvukao ga je iz džepa na hlačama. Odgovorio je kratko „Hvala“, te prvo završio prethodni razgovor, a onda nastavio s novim. Za to vrijeme stigle su dvije SMS-poruke na razne mobitele koje je samo pogledao. Završio je i odahnuo. Zapitao sam:
– Koliko ih imaš?
– Šest.
Pogledao je na sat i rekao:
– Hvala bogu, ipak nam je ostalo nešto vremena.
Kako je to rekao zazvonila su dva mobitela istovremeno. Jedan je imao melodiju Bethovenove pete simfonije, ono sudbinsko „Ta–ta–ta–TA!“ Gledao sam ga kako istovremeno razgovara s dvoje sugovornika. S jednim je bio otrovno ciničan, a s drugim boležljivo pristojan. Sva sreća da nema šest ruku kao Šiva i šest ušiju. Jedan od razgovora je još bio u toku kada se jedan od neaktivnih mobitela ponovo oglasio. U jednom času, slušajući što mu obojica govore, dobacio mi je:
– Vidiš, to je moj život!
Samo sam klimnuo glavom. On pospremi oba mobitela, ali izvuče treći:
– Oprosti, moram hitno nazvati... – već je utipkavao neki broj.
– Vidim – rekoh. – Nazovi.
Ono što je govorio nadovezivalo se na jedan od prethodnih razgovora, pri čemu je raspoređivao ostale mobitele po džepovima, a čim je završio pogledao je na sat, skočio na noge i uzviknuo:
– Moram ići!
– Moraš – rekoh.
– Nazvati ću te! – značajno me je pogledao prije nego mi je okrenuo leđa.
Odjurio je preko ceste, sjeo za volan i krenuo kao da ga vrazi gone. I odonda ga nisam vidio, a prošlo je ljeto, i prošla je i jesen, i zima je već za koju predviđaju da će biti vrlo oštra, a nije čak ni nazvao.
Post je objavljen 18.10.2015. u 06:50 sati.