Evo pratin zadnjih dana ovi metež šta je nasta kad je šjor dotur Ivo, u narodu poznat i pod umjetničkin imenon "ja-san-domovinski-sanak-iman-obraz-ki-opanak" ušeta u Sabor i pokuša se negdi smistit.
Ijako je to vako nama sa strane moglo izgledat malo ka neozbijno, iliti kako san negdi pročitala da je to jedna obična burslek..bruslek..burlesk..bluresk..ajde đavlu i nounari sa njihovin stranin ričiman, ja recimo razumin kliko je važno u životu imat svoje misto i svoju stolicu. Oli i doturi nisu sto puta rekli kliko je nezdravo kad čoviku izostane stolica, a pogotovo kad mu izostane cili red stolica, to je već božemiprosti za bolničko liječenje i terapiju.
Sićan se dobro kako smo se ja i oni moj bivši zakoniti znali posvađat okolo toga di ko sidi, a najgore je bilo u vrime ručka. On je uvik tupija da glava kuće mora imat svoje misto, i ja i ono petero dice smo to donekle i poštivali dok nije počeja sve zarađene novce trošit po kladijonicaman i tako nas takorekuć doveja na prosjački štap.
Nekad bi nesta i na duže vrime, pa bi se onda vratija ka da ništa nije bilo, i zahtjeva da mu ustupimo njegovo misto za stolon, ali mu se bogami niko od nas nije tija maknit, ni ja ni dica, čak ni oni najmlađi, oko materino, šta je najviše ličija na njega i do neki dan bija čačin mezimac.
Dobro, nije isto ostat bez mista za obitejskin stolon i bez mista u Saboru, jerbo je ono šta se servira na obitejskon stolu prosječne hrvacke familije skroz beznačajno u odnosu na dobre komade koji se nude za saborskin stolon. Kad se čovik tamo jeanput smisti, more se natuč do te mire da namiri i sebe i tri svoja pokoljenja unaprid. U svakon slučaju, nije bilo lipo gledat dotura kako se pokušava bidan negdi utirat.
Moja susida Ane i ja smo to pratile na televiziji i dobro smo se snervale.
- Marče - kaže ona meni - ovo je bogati prava predstava!
- Dašta, i luđe od predstave!
- Ki da smo u teatru, oli u kinu!
- E. Da su pametni, napravili bi rebalans stolica!
- Uimeissovo, kakvi te rebalans stolica spopa?
- Pa lipo, uveli bi u sabornicu ono ka šta je nekad bilo u kinima, ona pomoćna sjedala, za ove šta izgubu stolicu oli zakasnu! Pa kad se kino zamrači, oni se lipo došuljaju i sidnu na pomoćno sidalo i nikome ne smetaju, a opet gledaju film!
- Je, dobro si se to sitila, svaka ti čast. Ali ja iman još bolju ideju. Naprimjerice da u ovakovin situacijaman uvedu onu dičju igru "Ko digne guzicu, izgubi stolicu". Ako recimo u Saboru njih ima, štajaznan, stodvadeset, poslažu lipo stodevetnajst stolica i trču ukrug dok neko ne vikne "Stoj", pa oni najsporiji ostane bez stolice. Meni se to čini skroz demokratcki.
- Viš, nije ni to loša ideja Ane, svaki ti da! Jedino šta mislin da bi se za saborske prilike igra tribala preimenovat.
- Kako, irudati?
- U "Ko digne lovicu, izgubi stolicu!" I onda bi bija mir!
- Je kua bi onda bija mir. Za postić konačni mir, tribalo bi tu igru još jeanput preimenovat.
- Jel'? A u šta?
- U "Ko digne lovicu, izgubi guzicu!"
Post je objavljen 24.10.2010. u 09:15 sati.