Eh. Mnogo brate dole beše komentara. I svi pačići kva-kva, a pače moje malo opet kmee... E, jebiga! I zato javno odustajem.
Drugovi blogeri, ne znam kako da vam kažem, ali ja sam Ljuta baba. To mnogo volim biti jer inače imam nešto jače noge, a Babine su dugačke kao dve kalifornijske gliste. I plus, ima plavu kosu. To mi se oduvek mnogo sviđa. I zato ponekad maznem njen identitet. Najčešće dok spava, pa se lako transformišem. Ne moram ni da je budim. Samo uzmem što mi treba i odem raditi pakosti. A vi, nemojte sad odma da joj sve izblebećete. Ili možete, ako vas baš svrbi ispod jezik. Ionako će Baba da misli kako ste se najeli bunike i da vam fali mala bela košuljica. Baba mnogo voli da spominje taj deo garderobe (misli valda da je to nužno kao crna mala haljina) i zato sloooobodno pričajte okolo ovakve stvari! Nemojte posle da bude. Iju! Nismo znali!!
Dakle.. Elem! Dugačke noge su mnogo lepe (a posebno Babine), ali uvek imaju jedan mnogo ozbiljan problem. Završavaju malom guzicom. A to opet nije dobro za blogerku mog kalibra i tako se povremeno predomislim pa vratim Babi i noge i identitet. Ipak je lakše pisati blog kad imaš na čega da sedneš.
I eto, dok sam u pauzi opet ja, i dok se ne setim ko bih dalje mogla da budem, a samo da ne budem baš kroz ja, očepim malo i anonimno. Malo, ali strogo. Mnogo volim da budem anonimna. Mučki se tada potpisujem svakakvim imenima. Svime što vam padne na pamet. Crta, tačka, zarez, tri tačke, delilac,delije, gde li je, ajme, šic, stalkam po kućama, ah, uh, bre i jok bre... .
Ne morate uopšte da se mučite. Čim vam se učini da pišem okolo onako kako pače moje ne misli, ili ne daj bože pljuckam po pačetu mom malom, to mora da sam ja. Nema druge! Ja jedina na ovom svetu mislim da je pače malo munjeno i zato svako anonimno govance koje čepi lično pače moje malo, ne može niko drugi da bude doli ja.
Ponekad čak postanem i neko koga uopšte ne smem da spomenem ovim putem jer je mnogo gadan! I nije tačno da počinje na slovo M!
E, ali onda se iznenada setim da je radijus mog kretanja ipak ograničen (a ja imam mali prag tolerancije na frustracije i glupost, ali to s glupošću nije tema ovog posta), jer neće svaka shusha dati jednom poštenom anonimcu da komentariše. I zato hitno moram da se opet transformišem.
Na primer, mnogo volim i da budem Nodus. To mi je jako šik. Dobijem priliku da sve odreda izjebem natenane, a da se uopšte lično ne nanerveriram. Plus, mogu ladno da drmnem pivo ili dva, a da se ne ispovraćam (ni od ukusa, ni od toga što sam se od te količine našljokala). A mogu da slušam Matu Mišu Kovača bez da se bilo kome na ovom svetu pravdam. Jedino ne valja što ako sam Nodus ne znam jesam muško ili žensko. Ako se uverim da sam žensko, spopadne me osećaj se da su mi narasle sise minimalno do broja 5, pa mi se totalno izmeni perspektiva na okolni svet. A ako se osetim kao muško, osim što ne znam što bi s onom stvari (jebiga, zaboravim se, pa mi zasmeta usled prekrštanja mojih kratkih, ali nemirnih nogu), uplašim se da sam npr. istotevirao zmaja na neki deo svoga tela. Preciznije, da su mi na rame izboli s mastilo neku besnu alu. Ma idi..!!!! Odma me jeza prođe! Pa mene je strah i brkove pincetom opleviti, a ne da se šaram po telu sa slikama raznih životinjki. I zato ne mogu dugo biti Nodus.
Sutra putujem u Zagreb. To vam je glavni grad bivše jugoslovenske republike Hrvatske. Hvata me panika da ću imati alibi da nisam ni jedna od navedenih mojih ličnosti. Nemam IPhone (greškom mi ostao u testu kad sam prekjuče mesila pogaču, pa sad čekam kod koga će zazvoniti), a nema ni snage da nosim računar sa sobom (mnogo mi kabast monitor). Zato ću vam u poverenju otkriti kako sam usled putničke groznice i ovoga puta odlučila da naglo promenim identitet. Dok se ne vratim, nemoj da kome zucnete da to nisam ja!!! Odnosno, da sam to ja! Jebiga, odlučite sami jel jesam ili nisam, jer više ni sama ne znam tko sam!
p.s. to što ja ovako pišem kriva je krema za sve i nemoj da mi ko dira identitet dok se ne vratim s puta!
Post je objavljen 15.10.2010. u 19:17 sati.